Jedanaesti dan

Deco, narode, sinoć sam, ako se sećate, obećala da ću ispričati kako sam se provela na maturskoj svečanosti u “Metropolu”.

Dabome, nije moglo sve da stane u jedan zapis u Dnevniku. Kako bi? Pedeset godina, ej! – pola veka, od mature!

Skupilo se nas, nekadašnje dečurlije poprilično, niko nije hteo da izostane sa prozivke.

Rekla sam vam već: pet-šest doktora nauka, tri akademika, dva generala, jedan vladika, iks direktora, apotekara i inženjera, i svi u penziji… I jedan istinski hipnotizer – a samo on nije u penziji, još radi. Izbeči oči i hipnotiše.

Onda, mi, devojke: nekadašnja mis Jugoslavije i druga pratilja Evrope, jedna čuvena primabalerina, iks profesorki i činovnica. Pa – ja!

I – moja nekad najbolja drugarica Zora, babica, nismo se videle pola veka. Zora je radila u Vranju. E, o njoj moram da ispričam i zapišem.

Znate kako je na maturskim zabavama… Svako se hvali, ko ima čime. I ko nema. Dugačak život, svako ponešto ostavio za sobom. Ovaj ovo, onaj ono… Malčice se dodaje, preteruje, da se zasoli. A bili smo zaista uspešna generacija, maturirale smo odmah posle rata, onog!, podizali, gradili zemlju, radjali decu… Sad što je, na kraju, ispalo kako je ispalo – šućmurasto, nismo samo mi krivi.

Vi, deco, ispravljajte Krivu Drinu. Mislim da ne bi trebalo da vam se mešamo u posao, vi ćete znati bolje.

A onaj naš drug hipnotizer – hipnotiše, stalno hipnotiše, izbečio oči, gnjavator, hoće da nam pokaže kako još ima snagu i može da uspava koga hoće… Celo veče ovako. (Imitira ga, izbulji se.)

Pričala sam vam sinoć šta sam ja iznela na tapet – moje unučiće. Oni sve šta je bilo – bivše; ja ono što će tek da bude – buduće. Oni – Dvadeseti vek, ja njima – Dvadeset prvi!

Ej, ljudi, shvatate, pa moja Ljiljka će biti u mojim godinama – dve hiljade šezdeset neke, u drugoj polovini dvedeset prvog veka!

Kad sam otvorila tašnu i počela da pokazujem slike svojih unučića i unučica, onda svi, odnekud, počnu da vade svoje slike.

Začas se u “Metropolu”, na stolu punom djakonija, slatkiša, voća i vina, rasprostre izložba unučića.

Nas pedesetak nekadašnjim maturanata – dvesta pedeset unučića! Ne znaš koje je lepše. Nije što je moja, al najlepša je moja Ljiljka – u kategoriji beba.

Bakice se raspekmezile, ali čičekanje i dalje teraju politiku.

Piju, loču i pevaju, iz glasa. Piće ih brzo obara. Ne znam samo otkud, mangupi, znaju nove pesme. General i vladika se zagrlili, pevaju, samo puca: “Navik`o sam ja na noćni život, danju spavam a ludujem noću, od mene je i Bog digo ruke, baš me briga, živim kako hoću.”

Hvalimo se tako mi unučićima, a Zora – ćuti. Ćuti, a – smeška se. Nema dece, nema unučića. Sudbina!

Onda nam ispriča. Četrdesetšest godina – babica! Kako se kaže – primalja? Prihvatila je na ovaj svet skoro dvadeset hiljada beba! Cela jedna varoš! Svako dupence šljepnula, u njenim rukama svaka zakmečala!

I sad se nešto mislim: ko je od svih nas za ovih pedeset godina najviše uradio i postigao? Šta vi mislite? Možda baš moja Zorka. A nije ni akademik, ni profesor univerziteta, ni primabalerina, ni vladika, ni hipnotizer…

A onaj buljavi? Celo veče nije prestao da beči oči i hipnotiše; na kraju – zaspao! Za astalom, klonula mu glava na mokar čaršav – sam sebe hipnotisao. Laku noć, generacijo.

(Bira brojeve telefona, smeška se.) Sad da uspavam moju Ljiljku. Bez hipnotiziranja. (šapće, pevuši) Alo, Banovo brdašce. Taši, taši tanana i svilena marama… Košuljica bela, kuma ti donela… Kosica ti plava, pametna ti glava…Laku noć Banovo brdo. Laku noć Labudovo brdo…I Petlovo brdo… I Julino brdo… Laku noć Magarčevo brdo… Laku noć sva naša brda i doline… Na vrh brda vrba mrda… (Zevne.)

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *