Četvrta priča za pričanje: Večita ljubav u ulici Kumanovskoj, sa pesmom

Slušala sam, sa pažnjom, i istinskim uzbuđenjem, priče koje ste pričale, a sve vreme strepela hoću li imati dostojnu priču da vam – kao dobra domaćica – poslužim za deset i rastanak.

Mile moje, zar vam naša čajanka ne liči pomalo na onu situaciju iz Bokačovog “Dekamerona”, kad su se sedam fjorentinskih dama, u pratnji trojice vrlo uslužnih, lepuškastih mladića, sa gitarom – bežeći od kuge koja je harala po Firenci – sklonile u jedan zamak u kampanji, i onda, deset dana, iz dana u dan, pričale svakog dana po deset ljubavnih priča? Deset puta, deset, sto ljubavnih priča! Zaista, jedino se još ljubavlju možemo odupreti pošasti, kugi i svakoj drugoj napasti koja nasrće na jadne, preplašene ljude.

Pogledajte, i oko nas, svuda, već previše dugo, hara neka nejasna i ružna nevolja, svuda: lica namrštena i tavna, koraci nervozni i nesigurni, oni nekad silni i ispršeni muškarci, delije i lepotani – grickaju nokte i obaraju krmeljav pogled dole, kao da traže ono nešto što su izgubili. I, izgubili su, dabome. Sve!

Muško doba ratovanja, pljačke, politike, straha i nervoze. LJubav im više nije najvažnija stvar i sam smisao života. Svako ono doba u kome je ljubav sporedna stvar bolesno je, bedno, i nedostojno doba.

Zbog toga sam rešila da vam ispričam jednu istinitu priču, priču o Večitoj ljubavi, ljubavi koja je, uprkos svakoj bedi i gadnom dobu, trajala skoro šezdeset godina! I to ovde, sasvim blizu nas, tu, u Kumanovskoj ulici. Ja mislim da ta ljubav traje i danas, četiri godine pošto je umrla moja ujna (po prvom ujaku Radmilu), koju smo svi iz istinskog poštovanja zvali – gospođa Olga.

Gospođa Olga je imala javnog ljubavnika – poznatog beogradskog novinara i bonvivana, Sašu Rusa. Saša nije bio Rus, nego Srbin, iz odlične familije; njegovi su imali mlin, kožaru i malu ergelu u Stigu, ali je čika Saša bio kao pravi pravcati Rus, iz neke novele Turgenjeva. (Nije se u Ruse zaljubio ni preko literature, ni preko politike, nego preko – balalajke; znate kakvi su naši muškarci, malo im vinca treba da iskovrnu oči i zapevaju: “Oči čornjije”, “Sevastopoljski vals”, ili “Eej, uhnjeem!” Čika Saša je, i kao starac, imao lep, dubok, a zvonak glas – kao da ga i sad čujem. Uzimao je časove pevanja kod Nine Moskaljove. Predratna (pre onog rata!) ljubav – kao iz nekog romana Mir – Jam, mogao se zvati “Saša i Olga”. Gospode, kako bi to bio divan film! Saša Rus je živeo na Senjaku, ali je imao i – tu u Kumanovskoj – mali, sasvim pariski, stan na drugom spratu. Kupio ga – mogao je da kupi i celu palatu – onda kada su on i gospođa Olga počeli da “vode ljubav” (Ah, kako lep izraz: voditi ljubav! Kako se to na drugim jezicima kaže?) Zakleo se da će to biti njihovo “ljubavno gnezdo” i da nikad, nikad!, neće u njega dovoditi drugu ženu.

Dvanaest godina, od aprila Dvadeset devete, do aprila proklete Četrdeset prve – kada je u bombardovanju porušena naša kuća u Golsvortijevoj, i u njoj poginuo ujka Radmilo, spasavajući svoju zbirku maraka i razglednica Beograda – gospođa Olga je, svakog četvrtka, u pola pet, odlazila na ljubavni sastanak sa svojim Rusom, u Kumanovsku ulicu!

Moja mama (ona je u dubini duše nikad nije volela, razumem je: nije mogla da podnosi poniženje svog brata) je pričala da je čitav Beograd znao kuda odlazi ova raskošna, mirišljava dama – na ljubavni sastanak!

Za mojom gordom tetkom (ah, kako bih volela da sam, makar malo, na nju) je, kao lahor, ostajao da lebdi neki prefinjeni, pariski parfem. Nekad je stizala tahijem, a često, kad je lepo vreme, laganom, svečanom šetnjom, visoko podignute glave, uvek savršeno obučena i našminkana, ozbiljna i lepa.

Gospođa Olga je četvrtak držala za istinski praznik, a svaki svoj sastanak sa Sašom za svečanost. Umela je da svoju ljubav uzdigne iznad svake banalnosti, time je i samu sebe uznosila nad drugim ženama. To se kasnije potvrdilo.

Kad je porušena naša kuća u Golsvortijevoj (stanovali smo, stan do stana, mi i ujak – u toj kući sam se i ja rodila), i kad je poginuo naš dobri ujak Radomir, prvi ko se našao da nam pomogne i ponudi krov bio je, razume se – veliki gospodin: Saša Rus! Prihvatio je stradalnike, ne samo svoju ljubavnicu, nego i sestru njenog pokojnog muža, sa dve devojčice! Preselile smo se na Senjak, u lepu, ali već prilično zapuštenu kuću.

Međutim, ljubavnici su nastavili da se svakog četvrtka sastaju u ljubavnom gnezdu u Kumanovskoj, gospođa Olga je nastavila da svakog četvrtka u pola pet odlazi u svoj hram ljubavi! Pa i onda kad su svoju dugogodišnju vezu krunisali brakom!

(Ne verujete mi? Onda ne verujete u ljubav!)

U nesrećnom, vetrometnom i uvek pomalo zbunjenom Beogradu, pod prozorom malog, zamračenog stana u Kumanovskoj, tutnjala je istorija, smenjivale su se vojske, politike i mnoge histerije, a gore, na drugom spratu, u mirišljavom gnezdu “vodila se ljubav”. Gospođa Olga i Saša Rus su otimali od života kratke minute sreće i ljubavi!

Oni su uspevali da svoju ljubav sačuvaju i od svog braka!

NJihov brak, i život u vlažnoj, napukloj kući na Senjaku, je bio običan, pa i dosadan. Gospođa Olga je bila uredna i stroga žena, a Saša razmažen i lenj, spavao je do podne, onda se dugo lickao i raspevavao u kupatilu (“Eej, uhnjeem!”), zatim odlazio, tobože na posao, u jednu antikvarnicu na Slaviji.

Svađali su se, dabome, i proklinjali dan kada su se uzeli, bivalo je da ne govore po mesec dana (nekad ih je mirila mama, kasnije mi), ali su, sam Bog će znati kako, kao da su neki drugi muškarac i neka druga žena, uvek stizali da budu četvrtkom u pola pet u Kumanovskoj!

Tako je prošla cela okupacija. Posle rata su čika Sašu uhapsili, na pravdi Boga – samo da mu otmu radnje, imanje i kuće.

Stan u Kumanovskoj je, valjda Božjom voljom, izbegao konfiskaciju i tobožnju “crvenu narodnu pravdu”. Sve vreme dok je Saša robovao u Zabeli, okopavao kukuruz i čupao repu u Ritu (zamislite našeg razmaženog Sašu Rusa kako cima repu iz blatnjave njive i peva, iz sveg glasa: “Eej, uhnjeem!”), gospođa Olga je svakog četvrtka u pola pet odlazila u Kumanovsku!

Bez obzira na strogi komunizam, u bundi, preko svilene haljine, našminkana i naparfimisana; dok su ostale Afežejke išle na radne akcije, pevale kreštavim glasom: “Ašov, lopata, pijuk i kolica” i čitale “Zora danas”, gospođa Olga je – uprkos preklinjanjima naše mame – odlazila na svoj randevu četvrtkom u pola pet. Šta je gore radila, o čemu mislila, niko ne zna. Ostaje nam da slutimo, i da joj se divimo! Ona je branila ljubav! Iz principa!

Kad se, posle tri i po godine robijanja i prevaspitavanja u Ka-pe domu u Požarevcu (skraćenica koju su reakcionari prevodili kao: kralja Petra dobrovoljci!) Saša vratio kući, pogrbljen, smanjen i priličo poboleo (bolela ga leđa i krsta, kako ne bi), sručio se u krevet i nije ustajao. Gospođa Olga ga služila i nudila, ali se već prvog četvrtka posle podne udesila i otišla u Kumanovsku! “Kuda, Olga?”, procvilio je Saša Rus. “Neću da vam krijem: na ljubavni sastanak sa jednim istinskim gospodinom”, priznala mu je ona.

Zaista, gospođa Olga se spremila, kako je najlepše mogla (imala je tad nekoliko godina preko četrdeset, izgledala zaista zanosno) i otišla. A kako se jadni čika Saša, onako polomljen i razvaljen, ukočen i izvređan, izvukao iz postelje i odvukao sa Senjaka do Vračara sam Bog zna. Gospođa Olga nije bila ni malo iznenađena kad je zatekla u mirišljavom stančiću na drugom spratu Sašu Rusa, sa svilenom ešarpom oko vrata i bocom šampanjca. (Zamišljam da je tako bilo.)

Prolazile su godine, muž i žena koji su se gložili i dosađivali, četvrtkom posle podne postajali su zaljubljeni ljubavnici. I tako još dvadeset tri godine, svakog četvrtka, dok jednog petka, crnog petka, jula Sedamdeset šest čika Saša nije umro. U poslednjoj antikvarnici na Slaviji.

Gospođa Olga ni tad nije prestala da odlazi četvrtkom u pola pet u Kumanovsku. Petnaest punih godina, do oktobra Devedeset prve, nije izostala ni jedanput. Za starom, uspravnom, gordom gospođom u crnini ostajao je da lebdi onaj isti pariski parfem iz one davne Dvadeset devete, svakog četvrtka bi mirišljavi povetarac zadrhtao Beogradom, povetarac Večite ljubavi.

(Smejete mi se, smejte, uvek mi se suza skotrlja niz lice kad mislim na gospođu Olgu.)

Tog četvrtka se nije vratila kući. Zvonili smo, nije se odazivala, morali smo da razvalimo vrata.

U prekrasno uređenom, mirišljavom stanu u velikoj beržeri sedela je gospođa Olga, spokojna (ah, njeni dugi prsti, išarani prepletom tamnih vena, puni prstenja i grivni – počivali su mirno na rukohvatima fotelje), u krilu joj je stajala rasklopljena Stendalova knjiga “O ljubavi”, na francuskom. Na stolu: sveže cveće, jesenje, bokal sa crvenim vinom, kao rubin, na zidu: jedna Bonarova slika – narandže …

Šezdeset dve godine ovaj stan, ovo gnezdo ljubavi, je čuvalo i branilo ljubav.

Sad se u tom stanu smestila jedna zubarska ordinacija. Ili možda neka agencija za prodaju nekretnina, ne znam.

Osećate li kako se ljubav povlači, nekad se pevao onaj šlager “Mansarda, mali stan … Kuca tika-tak”, a kasnije, u ovo zbrzano doba, na vrat na nos: “Mala soba tri sa tri …. a u sobi ja i ti”? Ja mislim da stan u Kumanovskoj na drugom spratu zaslužuje bar jednu lepu pesmu. Pesma je najbolji način da se sačuva nešto lepo  – zauvek! Hoćete da čujete?

(Domaćica čajanke ode do klavira, peva .)

***
(Završetak – prvog? – kruga priča “Jesenje sonate”.)

***

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *