LAV U BEOGRADU – PRVA SRPSKA FABRIKA AMRELA

2.

 

PRVA SRPSKA FABRIKA AMRELA

 

„Prva kraljevska srpska povlašćena fabrika suncobrana i kišobrana“ – tako se, punim imenom, zvala preduzimljiva radionica Moše Avram Mace, čiji je životni san bio da izmisli i patentira specijalni kišo-suncobran ili sunco-kišobran, svejedno, kojim će se proslaviti po svem svetu.

Imao je Moša sreću da je kod njega radio, kao kalfa, Dušan Radović. Taj čovek je (i u onom životu, pre) imao blago srce, svetlu pamet i zlatne ruke, štogod bi zamislio umeo je i da napavi, još i da zakiti šalom i dobrotom. On je, uz sve, imao i jedno natpirodno svojstvo (koje mu je više škodilo, životu i raspoloženju, nego što mu je valjalo) – nepogrešivo je pogađao i proricao šta će se (uskoro ili u dalekoj budućnosti, kroz sto godina) dogoditi, ali ne može sprečiti, niti odložiti, da se ne zbude. Njegov, uvek pomalo zamagljen, ljubičasti pogled kroz cvikere, pronicao je koprenu vremena i video unapred, a to mu je natapalo mozak teškom glavoboljom. I tugom.

Još nešto, umeo je Radović da crta, odlično. Sposobnost predviđanja, pomešana sa darom za crtanje, omogućavala mu je da pravi fantastične crteže, u ondašnjem stilu kitnjaste secesije. Na jednom od tih crteža (tuš, sa dva-tri obojena akcenta, kao da je obojena suza kanula, pa se razlilo) bio je nacrtan Beograd, ali onakav kakav će mnog kasnije (u naše doba-nedoba) biti. (Gospode, koliko je taj crtež čudio, zgranjavao, a najviše zasmejavo ove koji su ga zagledali 1900. godine!) Na tom crtežu: preko Terazija prolazi veliki zelenkasi otvoreni automobil, a u automobilu – mladenci, tek venčani. Ko bi se bolje zagledao prepoznao bi u liku mladoženje baš Duška, a u liku mlade lepe neveste, sa bidermajer buketom u krilu – Juliju!

Na zidu, pričvršećni čiodama, još su neki crteži, sasvim šašavi: na jednom isti Radović spokojno šeta sa jednim lavom, sred-sredom Knez Mihailove ulice, onda 1901. (Valjaće, zbog nečeg važnog, ovu sliku da zapamtimo.)

Nego, ko je Julija? Nećaka Moše Avram Mace. Odavno se ujak primio da se stara o njoj, kad je ostala bez roditelja. Živela je nekad na jugu, u nekadašnjoj Turskoj, u Nišu ili Vranju. Ižđikala u lepu i zanosnu devojku za kojom se osvrtao ceo Beograd. (Pristajete da je ne opisujemo? Bolje da reknemo, što je sasvim blizu istini: Julija je bila neopisivo lepa! Jer, bila je – neopisivo lepa.) Strogi Moša je sklanjao i čuvao podalje od sveta, nameran da joj, za punoletstvo, otvori mašamode-radnju; jer je devojka pokazivala mnogo smisla i mara za ručni rad i modu. To se odmah dalo primetiti. Sedi, tako, Julija u radionici i boji šare na desetak suncobrana, koje je od Moše naručilo Narodno pozorište, za neku svoju operetu ili vodvilj i peva neku setnu, bolnu i gustu pesmu iz Borine „Koštane“, koja će se uskoro, pre Božića, prvi put predstaviti u pozorištu. Julija, razume se, obožava teatar, kad god može ide u pozorište, gleda čak i probe, zamišlja sebe glumicom, pomaže oko spremanja komada, kao garderoberka i modiskinja, pojavi se neki put i u predstavi, kad se traži da preko scene prođe neko lepo devojče, da ukrasi prizor; u stvari, ona je neka vrsta kostimografkinje i modne savetnice bogradskim glumicama, poslušaju je.

Dok Julija šara suncobrane, i peva, Radović se uneo u drugi posao – pravi uzor-modele držača za novine; Moša je dobio porudžbinu da napravi, za probu, dva tuceta takvih držača za Grand-hotel, Vrnjce i Kur-salon u Koviljači. Mora biti da mu Julijina pesma smeta da se koncentriše, malo-malo pa zagleda, ispod oka, lepu Julijanu; ne bi smeo – lako mu se ukljšte i urazroče zenice, pa mora jako glavom da protrese, ne bi li se vratile (oči) u ravnotežu, gledale pravo u posao. „Dude mori, dude, belo Dude“, peva Julija, više za sebe.

– Lepa pesma, mnogo lepa.

– Vranjanska, iz novog komada „Koštana“. Čula sam kako je peva sam pisac, Bora Stanković, maestru Franji Pokornom, da zapiše u note.

– Čudne reči. „Zapali me, Dude, izgore me…“ Pretvori ga u svuo drvo, od drveta sitan pepel… Od pepela – sapun, da sa tim sapunom mije to Dude, belo Dude…

Julijana peva, a Radović se češe po čelu i misli.

– Pa to je pesma o sapunu! A kakav je sadržaj komada?

– Tužan.

– Ne volim tužne stvari, lako zaplačem. Žlezde suznice su mi slabe, trebalo bi nešto da uzmem za jačanje.

Julija mu ukratko ispriča o čemu se radi u komadu i na kraju duboko, teško uzdahne.

– Jedna lepa ciganka zaludi celo Vranje, udaju je za onog kog ne voli, a svi osete da su zajedno propali, skroz. I pametni i ludi, i stari i mladi, i bogati i sirotinja, i zdravi i bolesni, svi, svi… Kao da je neka strašna bolest, a niko ne može da se spase.

Vedri Radović proba da uhvti pređu, badava – kida mu se.

– To niko neće da gleda.

– A biće smešno, jer Čiča Ilija nije razumeo komad, tera na sprdnju, pusto tursko, čočeci i pevanje… Kaže: narod voli.

Julija peva, tapše ritam dlanovima, ustane, igra, uspija se. U radnju uđe Moša, odmah grdi.

– Opet dangubite, pevate.

Da ga smiri, Radović pokazuje gazdi prototip držača za novine, uzme od njega novine (naprednjačko „Videlo“), da ih složi u mehanizam, pasuje. Lista novine i čita reklamu za amrele, preko pola stranice, sa ilustracijom, crtež-klišeom koji je sam urezao u drvorez.

– „Amreli štite čoveka od vlage i nazeba, oni čuvaju odelo i sam ugled čoveka, jer niko ne izgleda dobro kad pokisne. Najzad, svaki Srbin i domaćin čovek mora da nosi amrel, da ne bi izgledao kao adrapovac“.

Moša uživa u svom sastavu (nikom nije poveravao da sastavi tekst reklame, ni Radoviću, koji je baš umeo sa rečima, da ih slaže), ali i grdi svog kalfu, s pravom.

– Da ne bi izgledao kao adrapovac! Dabome, a ne kao ti. Na šta ličiš u tim cirkuzanskim, ciganskim pantalonama? Da skineš to, ljudski da se obučeš, da me ne brukaš u čaršiji. Jesi vid’la, Julo?

Badava se Radović pravdao i branio teksas-pantalone, još onda, na početku, dok je g-din Levis bio živ, ali još nije bio gospodin.

– Ovakve pantalone sada nose samo Crnci i rudari-kopači i berači na plantažama pamuka i šećerne trske u Americi, ne mogu da se poderu, traju za ceo život, a jednoga dana nosiće ih svi, čak i princeze i najveća gospoda.

– Na „Svetog Nikad“, osim ako se ceo svet ne izokrene.

– Izokrenuće se.

Moša zagleda te pantalone za ceo život, sigurno ga interesuje materijal, kakv bi bio za amrele.

– Otkud ti?

– Dobio sam na poklon od Belgijanca, onog koji je montirao električnu centralu na Karaburni, doneo ih iz Amerike.

– Da skinešt to, pokloniću ti ja za Oceve nove, prave geštraft pantalone, iz Ilića dućana…

Kad je počeo da grdi, Moša koristi priliku da, o jednom trošku, još štogod prebaci Radoviću. Uzima crtež sa zida (mladenci u zelenom kabrioletu), hoće da pocepa.

– Da se okaneš škrabotrina. Šta je ovo?

Radoviću spadnu naočari sa nosa, uhvati ih, briše onom maramom, promuca, tiho, jedva da se čuje.

– Mi.

– Koji vi?

– Julijana i ja, mladenci.

Trebalo je videti Mošu, kad se zagrcne, zacrveni i bukne.

– Ko, bre? Gde? Kad? Koga si pitao?

Moša sastavi pocepani crtež, bolje zagleda lik mlade, pa Juliju, sravnjuje: ista!

– Liči, stvarno. Jesi vid’la, dete, šta je ovaj naškrabao! Čuješ, Duško, to neću da čujem! Ona nije za tebe. Ti si lud skroz i stoposto. Deco, oboje vas volim, nikog bližeg nemam od vas dvoje, ali ne dam da se sparujete. Vi ste nepar. Brišite iz mozga! Duško, sine, pametan si čovek, ali preko mere, pamet ti je nekako naopačke. Od tebe čekam samo jedno: da izmisliš i konstruišeš kišo-suncobran, da bude i za jedno i za drugo, razdužiću ti se pošteno.

Prebaci ruku preko Duškovog ramena, osvrne se levo-desno, poveri mu svoj naum i tajnu želju.

– Čudi me da nisi čitao. Jedan bogataš, a naučnik, pronalazač opasnog eksploziva, umro, a ostavio i zaveštao grdan kapital, pare. Nobel se zvao. Iduće godine će, prvi put, da daju nagradu ko je nešto pametno izmislio za čovečanstvo; šta ćeš potrebitije i korisnije od sunco-kišobrana ili kišo-suncobrana, istovremeno, je li? Radoviću, tu smo, samo još malko zapni; nemoj da te ljubav odvraća od nauke, nemoj, sine. Ljubav je za proste ljude, koji ne mogu ništa drugo.

Razneženi Moša priđe i svojoj mezimici, pomiluje je, zagrlio bi ih oboje. Bože kako bi bilo lepo da su brat i sestra, misli.

– Tebi će ujka da otvori mašamode radnju, obećao sam tvojoj pokojnoj majci. I njoj i Bogu. Zato ti, Julka, čedo, kažem: ne slažem se, nikako se ne slažem.

Onda poskoči i drekne, koliko ga grlo nosi.

– Radoviću, ne slažem se!

Možda bi rekao još nešto, ali ne seti se šta, tresne vrata i ode.

Ostanu Julija i Radović, sami; on crven, zajapuren, a ona peva, kao da ništa nije bilo. Duško je gleda, rasejano, zenice mu se opet uklješte. Julija se s njim poigrava i šali, čika.

– Dopadaš mi se, ali te ne obožavam. To jest, obrnuto, dragi si mi, volim te, ali mi se ne sviđaš toliko. Razumeš? Možeš da razumeš žensku pamet?

Ko može? Niko! Radović trese glavom, ne bi li se dokopao kakvog smisla u Julijinim suprotnim rečenicama i povratio pogled u osu ravnoteže. A ona se samo smeje, pruži mu ruku, povede ga sa sobom.

– Hajde Dušo, pomozi mi, da ove suncobrane odnesemo u pozorište.

Natovari mu pun naramak šarenih suncobrana u ruke, pođe; on poslušno za njom. Odu.

Share Button