Malo rumeno prase, sa repom u obliku znaka pitanja

Vajni pisac S.S. je pronašao, i primenjivao jedan, pomalo neobičan, po njegovom, odličan način kako da na vreme, dok još sastavlja priču, pre nego što počne da je istinski piše, proveri da li priča oko koje se toliko muči valja ili ne valja, to jest, vredi li da on oko nje dalje nastojava.

Za taj ispit on bi udesio da, usred priče i sasvim iznenada, kroz već zamišljeni predeo, svejedno bila to cvetna livada ili kaljava uličica u predgradju, balska dvorana, namirisani kupleraj ili zadimljena kockarnica, dvorski park udešen na versajski način ili trg u centru grada sa spomenikom oko kojeg se vrti živ saobraćaj (kao na Slaviji), protrči jedno malo rumeno prase, sa repićem uvijenim kao znak pitanja.

Prasence, glatko i ružičasto, odojak nabreknuo od mleka, od same radosti što postoji – četvrto od ona tri slatka Diznijeva praseta – imalo je kratku, nasmejanu i uvek malčice začudjenu njuškicu, ružičastu bogami: nakarminisanu (bledo sedefnim ružom boje bisera), na nogicama, prednjim i zadnjim, uvek čiste uredne papke, manikirane najfinijim prozračnim lakom (mirisao fino, na voćne bombone), a glatku, glatku, sjajnu, nategnutu kožu (savršen rumeni ten Engleskinje, iz istog zavičajnog Jorkšira, negovan kroz generacije, u najboljem podneblju i vazduhu, vlažnom koliko treba), diskretno napuderisanu tamnijim talkom i slavni repić, nemiran i nevaljao, koji nikako nije mogao da se smiri, nego se stalno uvijao u nove figure i znakove – čas znak pitanja, čas spirala, uvijena u puž, jedanput odozdo na gore, suprotnim smerom od kazaljke na satu (kad bi prase bilo naročito veselo i skičalo), drugi put obrnuto, odozgo na dole, pa u krug, ispravan, smerom kazaljke na satu (kad bi prase, neki put, moralo da bude ozbiljno), osim u naročitim prilikama (kad bi prase malo gucnulo piva, ili konjaka – volelo je), tad bi se isti repić uvio u formu violinskog ključa – a isplaknute oči, boje razblaženog veš-plava, zamućeni ljubičast pogled i dva prozračna uha (sa sitnom iskrom briljantske minđuše, u desnom) da i ne opisujemo, ne bi sve stalo u jednu rečenicu – ovu!

Jer, prase je postojalo (i kako vidimo: uživalo) jedino u prethodnoj, malčice rastegnutoj rečenici – ali rečenica u kojoj živi jedno prase, makoliko bilo rumeno, slatko i mirišljavo, ipak je (šta?) – svinjac!, ali (kakav?) – od ebonovine, od srebra i od slonovače! Taman posla da ga čovek pusti napolje, prase kao prase, odmah bi se usvinjilo, ukaljalo u najbližoj kaljuzi, onda ništa od njega, vajni pisac S.S. bez praseta, ili sa ukaljanim prascem, ne bi znao je li priča koju piše dobra i kako treba, niti gde treba da se jednom stavi tačka, ova: .

Ako bi mu se, pak, pokazalo da u nameravanoj priči ima mesta i za njegovo opitno prase, da ono može da se u njoj negde smesti, komotno, ili makar samo da protrči kroz priču i ništa ne pokvari, nego naprotiv, možda je i ukrasi predahom ili zgodnim detaljem, a da priča ne skrene sa svog pravca, S.S. bi morao da nastavi da piše, i da se muči; jer, među nama, beše on pisac prilenj, usmeniji nego pismen, više je voleo taj da u sebi sastavlja priče (tako je, kažu i Rasin sklapao tragedije, još u stihovima!) nego da ih posle, već sastavljene, piše do kraja. Začas bi on našao izgovor, samo da ne nastavi načetu priču; a za ono, malo što imamo od njega, treba da zahvalimo najviše (kome?) – malom rumenom prasetu sa repićem kao znak pitanja!
E to prase iz one nakićene i rastegnute rečenice S.S. je pre neki dan, pustio u jednu priču, priču o vojnicima – dvojici kršnih delija, kojima je komanda garnizona naredila da čuvaju magacin oružja, municije, goriva i životnih namirnica na mestu zvano Barutana (po staroj, razvaljenoj barutani, još iz turskog vakta), a pokazalo se da nisu imali šta da čuvaju, jer oružja, municije i namirnica odavno nije bilo: raznelo se, potrošilo i pojelo, bog te pita kad – vojnici čuvali prazan, buđavi magacin, po odavnom naredjenju nekog oficira iz više komande.

Od kako se pamti, straže su dreždale pred Barutanom, čuvale to Ništa, onako kako im je strogo naređeno – kao oči u glavi. Straže se redovno smenjivale, po pravilima vojničke službe: stražarski vod na dva dana, stražari na svakih šest sati; mada se ne pamti, niti ima ikakvog traga u pisanim raportima, da je iko ikad navaljivao na Barutanu – da li zato  što je neprijatelj (i domaći lopov) znao da je magacin prazan ili zato što se plašio od naoružane straže, vrag će ga znati. Pored Barutane bila je, takođe od davnina, podignuta vlažna šupa, štala, u njoj su bivkovale straže, a pred samim ulazom u Barutanu, na stražarskom licinom mestu i stražara – kao štenara, samo malo visočija, a jednako uska, ali sa državnom trobojkom – da se razlikuje. Iako je mesto prilično udaljeno od grada (ll km), isto toliko od kasarne, komore i kantine, i na mestu pustom (nekada u istoriji, ovde su se ukrštala dva važna puta, pod pravim uglom, kao da prave krst – kad se gleda odozgo  sa neba – ali putevi su odavno zarasli u korov i zapušteni i postoje još jedino na prastarim mapama), neki vojnici su boga molili da ih poručnik (zvani Brka) odredi na stražu kod Barutane. Tamo su mogli da se ispavaju do mile volje i razmisle natenane o svemu, ako im je to bilo potrebno.

Pričalo se još (eh, te vojničke priče, uvek iste – kao robijaške) da se blizu Barutane, kod starog bunara, dva puta godišnje (triput? – nikad im dosta), skupljaju vile “na jebarnik” u vrzino kolo – pretprošle godine u junu, to su tobož bile maturantkinje iz gimnazije, a prošle jeseni, krajem oktobra, kad su bile one vrućine, jedanaest vrućih Cigančica, Rumunke, preplivale Dunav, gole! – nek veruje ko veruje.

Bog se, dakle, za ovu smenu, smilovao vojniku po imenu Vladimir i jednom krupnom, glavatom klipanu, u civilstvu seljaku, kome ime na sreću nismo znali, pa možemo da ga krstimo kako nam volja, na primer: Estragon! (Ime jest strano, nezgodno za izgovor i dozivanje, ne pristoji običnom srpskom seljaku iz Orašja kod Smedereva, ali će može biti valjati priči, naročito u paru sa Vladimirom, pogotovo zbog onog šta im se desilo – sastavljao je S.S. svoju priču.) Njih dvojicu (Vladimira i Estragona) poručnik Brka (po finim, ridjim, lepršavim brkovima koji su se povijali i po najmanjem povetarcu) odredio na stražu kod Barutane, na tri dana, sa provijantom za pet dana, kao nagradno, jer su bili dobri i bez komandira straže, da se smenjuju kako se dogovore, a on otputovao u G, da sudi fudbalsku utakmicu, na život i smrt, za osmo mesto i opstanak u VII-c ligi – Radnički : Trgovački (meč koji se, dosad, uvek završavao tučom i krvoprolićem), jer se u Savezu fudbalskih sudija mislilo da nevolja može možda da se spreči i izbegne, ako derbi sudi vojno lice. (Badava, potukli se, u prvoj minuti – njima, brate, i nije bilo do igre, nego do tuče – rezervni golman “Trgovačkog” opsovao sestru desnom krilu “Radničkog”, ovaj ga odmah – golman nije stigao ni da završi psovku – raspalio po čelu čeličnim bokserom koji je čuvao za težu situaciju i nedajbože, itd… Lepršasti poručnik Brka, čovek prilično nesnalažljiv, nije stigao da dune u pištaljku, nijednom, skrljali su mu pištaljku u usta, zajedno sa punom šakom peska (otkud im?); morali su da ga prenesu u vojnu ambulantu, da mu zašiju rasečenu usnu. Nego, najveća nesreća za Brku bila je u tome što su morali da mu obriju one divne zlaćane brkove, da bi mogli da ga zašiju i da se ne bi inficiralo. Koje u bolnici u G, koje posle, na kratkom oporavku u stanu njegove simpatije, mlade upravnice apoteke “Vasa Pelagić” (u Srbiji se apoteke većinom zovu po ovom starom, čuvenom i istinskom komunisti i travaru), ostao je još nekoliko dana u G, ali sve to je dabome, građa za neku drugu priču S.S, docniju; za priču o stražarima kod prazne Barutane jedino je važno što se poručnik nije vratio u kasarnu sedam dana, pa nije imao ko da naredi smenu straže: zaboravili ih.

Vojnici Vladimir i Estragon su čuvali praznu Barutanu četiri, pet, šest i sedam dana, bez nade da će se smena pojaviti ni osmog ni devetog dana, barem da su se pojavile one vile, nego – Ništa. Ništa unutra, u magacinu, isto Ništa okolo, a oni se zovu onako: Vladimir i Estragon, kao oni njihovi mnogo čuveniji imenjaci kod kolege Beketa. Ima priče?

E, tu, baš na tom kritičnom mestu, u priči, kad se steklo šta se steklo, sasvim dovoljno za jednu priču, nepromišljeni S.S. se rešio da iz rečenice-svinjca (od srebra i belokosti) pusti malo rumeno prase, sa repićem u formi znaka pitanja, baš da vidi šta će biti, i ispita ima li uopšte smisla da se, još jednom, piše priča koja je već napisana, pre, odavno – o čekanju.

Šta biva? Projuri ono malo rumeno prase, sa onakvim repićem, pored stražare-štenare, sa našom trobojkom! (na smeni je bio Estragon, prilično gladan), bežalo jadno i uplašeno, jer ga jurilo neko pseto (džukac sasvim neplaniran, nepominjan i dosad neuveden u priču), ali ne da ga rastrgne, nego da se poigra sa rumenim mirišljavim prasetom; ali otkud je prase to mogao da zna (nismo rekli da je prase S.S. bilo muškarac? – jeste, prasac, iako je voleo da se kinđuri), pa uteknuo u štalu-stražaru, u kojoj je spavao Vladimir, i sanjao kako se vratio kući, pa kako srče šolju vruće zaslađene bele kafe, dok se kafa nije prosula, i oprljila ga po kolenu – a to je u stvari ono ružičasto prase skočilo u njegovu postelju, pod vojničko ćebe i probudilo vojnika iz najlepšeg sna.

Vladimir, iako vojnik, se uplašio mnogo, đipio iz postelje (eh, postelja? – obična slamarica) i izjurio napolje: “Estragone! Nešto!” “Hvala ti Bože, najzad: Nešto”, pomisli Estragon, kome je već bilo dosta, i previše da čuva Ništa, pa smelo zakorači prema prebledelom ratnom drugu, koji je (bos i go, samo u gaćama) stajao, raskrečen, pred šupom-stražarom i kažiprstom pokazivao na otškrinuta vrata – odande im se smešilo prasence, kao da ih zna odavno: slatka nakarminisana njuškica, prozračno uvo sa minđušom, papak prednje desne nogice, manikiran mirišljavim lakom i vrh isturenog kolena (repić se nije video), nedostajala samo muzika, Albinoni.

Dok je još bunovan, Vladimir nemoćno gledao u druga, gladnom Estragonu je odmah bilo jasno šta treba da se radi: da se uhvati prase! Odložio pušku, široko se osmehnuo i raširenih ruku krenuo prema prascu, vabeći ga: “Guc, guc!” – seljak, znao je kako treba sa prasetom. Nego, i prasac je znao kako treba sa seljakom, čim je primetio da mu se gladni Estragon smeška i širi ruke, prase jurne iz šupe-stražare napolje, u slobodu, pa šta bude -nek bude. Nastane trka vojnika i praseta, dva kruga oko Barutane, pa preko potoka, pored starog zatrpanog bunara, gde su se skupljale vile, ako su se skupljale… Beži prase, jure ga vojnici. Izgleda: nema jadnom, onako lepom, slatkom i mirišljavom prasetu spasa! – osim ako, nekako, ne utekne iz ove priče o čekanju ili natrag u onu svoju rečenicu (složenu posebnim slogom, u italiku, sa interpunkcijom od srebra i slonovače) odakle je pušteno, ili možda u neku drugu priču, desetu, u kojoj nema gladnih vojnika. Nego, i Vladimir i Estragon, takođe, kao da su znali da će im prasence izmaći iz ruku ako ga ne ščepaju pre kraja priče, to jest dok im ne dođe smena – ako dođe; pa jure za prascem, a sve dalje i dalje od poverenog im stražarskog mesta kod Barutane, prema gradiću G.
I, taman da ga stignu i ščepaju, a prase poslednjom snagom skoči i izleti iz ove priče – hop! – pravo u naručje poručniku i nikad više fudbalskom sudiji, do sad zvanom Brka (neka mu ostane isti nadimak, iako više nema brkove, navikao da se odziva, a ovo je samo privremeno stanje, dok mu rana na usni ne zaraste, i ne izrastu novi brkovi, isti, možda još mekši i lepršaviji nego pre), koji je poslednjeg dana oporavka izišao u okolinu grada G, da se prošeta u društvu sa svojom simpatijom apotekaricom, sa ciljem da joj u zgodnoj prilici izjavi ljubav. (Pogađate dabome, sve je to jedna druga priča od S.S, tek u začetku, u kojoj još nije trebalo da se pojavi prase da bi se ispitalo vredi li uopšte da se S.S. oko nje bakće.)

Dakle, stoje tako, jedni pred drugim, na samoj ivici i kraju priče (O čekanju) dva znojava, gladna, nepromišljena vojnika, a jedan od njih bez uniforme, skoro go, samo u gaćama, nesrećnici koji su napustili stražarsko mesto, mogu ih smesta na vojni sud, s leva, i oficir i apotekarica, na samom početku druge priče (recimo: O ljubavi i stidljivosti, stoti put ili O tome koliko može da pati neki čovek sa brkovima kad na silu ostane bez njih, o čemu niko pre S.S. nije produbljenije pisao), s desna, a Brki, bez brkova, poručniku, koji će u najskorije vreme biti gospodin kapetan, u naručju – malo, rumeno, mirišljavo prase, sa repićem u obliku znaka pitanja!

Vojnici Vladimir i Estragon, razume se, stoje mirno, peta uz petu (iako je Vladimir bos), salutiraju po propisu, pozdravljaju svog poručnika, i prase! (ono im se, odonud, smeje, plazi), jedino se apotekarica malčice zbuni, ali brzo shvati i objasni sebi: to je sigurno zato što sam se zaljubila u poručnika.
I šta se dalje zbiva? Sve po logici i nuždi (logika i nužda su dve sestre rođene, bliznakinje) još gladniji vojnici, onakav Vladimir i onakav Estragon, trče bezglavo natrag prema Barutani na stražarsko mesto – da čekaju i čuvaju Ništa, a stidljivi poručnik Brka, sa ušivenom gornjom usnom (pa ne sme da se smeje, jer ga boli), ljuljuška ono prasence u naručju i glupo se smeška apotekarici.

Šta će dalje biti sa njima, u započetoj i pokušanoj drugoj priči (O ljubavi i sramežljivosti, stoti put, ili O nekom Brki bez brkova, o kome je dosad malo, nimalo pisano) nikada nećemo saznati, jer je, više puta pominjani i s pravom ismejavani, vajni pisac S.S. sasvim ispravno zaključio (pomoću svog opitnog, malog rumenog prasca, sa takvim i takvim repom, čas ovakvim čas onakvim) da ova druga priča ne zaslužuje njegov dalji trud, ni dalja nastojanja; to jest, samo može da naškodi njegovoj, ionako uzdrmanoj književnoj reputaciji. Baš njega briga za čitaoce koje možda zanima šta je bilo, njemu je laknulo, jer je bio lenj po prirodi. Nama Ništa, Prazno, a njemu ostalo prase (u onoj rečenici), da se s njim igra, i da ga pušta kad mu treba, ili kad mu se ćefne.
S.S.
27. i 28. avgusta ’94.

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *