Moja rođena učiteljica

pisano za dečiji časopis STRAŠNI LAV

(Da čitaju zajedno, roditelji i deca)

Nikad neću zaboraviti mog učitelja Nikolu Nikolića, koji me je davno davno, pre pedeset i pet godina, učio i naučio da čitam, pišem, računam i malčice da mislim.

Nikad neću zaboraviti kad sam video moju Katarinu kako trči u zagrljaj svojoj “rođenoj” učiteljici. Iz škole su izlazili, u grupi, učitelji i učiteljice, nastavnici i profesori – Kaća je poletela u susret učiteljici Zori. “Tata, ovo je moja rodjena učiteljica!”

Septembar je mesec kad hiljade osnovaca, upoznaju novog rodjaka, jednog od najbliskijih. Dotad su znali za svoje najmilije – mamu i tatu, baku i deku, tetku i ujaka, strica i čiču, dabome i kuma koji ih krstio, ali kad napune sedam godina i podju u školu sreću se i upoznaju sa novim “rođakom” – učiteljem ili učiteljicom. Dabome, postoji u njihovoj školi više učitelja, ali je samo jedan od njih onaj “rođeni” učitelj.

Sa ovim rodjakom će se družiti kroz četiri najvažnije i najlepše godine u životu. Prvaci zavole svoju učiteljicu kao rod rodjeni – ona je samo njihova “rodjena” učiteljica.

Ali, u septembru i učiteljica dobija i otkriva svojih dvadesetpet “rođenih”. Dvadeset pet, trideset dečaka i devojčica, a svakome da bude jedina! Koliko mora da je njeno srce kad u njega treba da se smesti dvadesetpetoro dece, a svakom da bude podjednako lepo i toplo? Veliko!

Zamislite deco (i roditelji, jer i vi ste stekli novog rođaka) koliko mora da bude prošireno srce jednog učitelja! U njega treba da stane nekoliko stotina (možda i hiljadu!) dece, koju su u svom učiteljskom veku naučili da čitaju i pišu, da crtaju i pevaju, da računaju, da otkrivaju sva čuda prirode i sveta, da maštaju i misle, da razlikuju dobro i zlo, lepo i ružno…

Jeste, svako od nas ima svog jednog “rođenog” učitelja, a svaki učitelj ima stotine svojih “rođenih” djaka! Blago njima!

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *