O MALOM ORAŠJU

(Baba Rada dobro raspoložena.) Deco, narode, jeste primetili? Je l` da sam se osvežila, dobila boju… Za samo dva dana! Bili smo u selu. Što smo se proveli! Neopisano!

Malo Orašje! Malecko selo, ali kao najbolja banja na svetu. More, kakav Baden Baden, Rogaška Slatina, Karlove Vari i Mataruge…

Tamo imamo svojtu. Mitina starija sestra, Desa, udata u Orašje.

A tek da vidite Mitu. Drugi čovek! Ni traga od depresije. Otišlo k`o rukom odnešeno. Na psu rana, na psu i zarasla. Eno ga, smeje se, izmotava sa decom i komšijama, ponovo “Kad sam bio mlađan lovac jaaaa… ”

I opet se osvrće za suknjama. Brljivko!

Znate, posle onih grdnih sekiracija, doktor mu je savetovao da umesto raznih pilula i čajeva za smirenje, ode malo na put. Da promeni sredinu!

Hm! Ako se mora, mora. Zdravlje je najpreče! Otvorimo novine, čitamo: Španija, Grčka, Tunis, Malta… Može i Rim, Pariz… Ili krstarenje Volgom i Dnjeprom? To bi baš bilo lepo! Eej, uhnjem… Ali, otkud pare? Nismo imali pare da kupimo Atlas sveta, trebalo Miši, a kamo li da se lomatamo po svetu i nedođiji. Ama, kakav Singapur, kakvi bakrači.

Ali, doktor rekao, mora da se posluša. Hajde da malo “promenimo sredinu”! Kako? Setimo se da Mita ima sestru. Tu u Malom Orašju. Bre, tu blizu, ispod nosa, na samo pola sata vožnje škodom, živi mi zaova, a ja je nisam obišla ima najmanje petnest godina! Bili smo na nekoj svadbi, ili sahrani, ne sećam se… Sramota.

Bože, kako se začas zapusti i najrodjenija svojta! Misliš: imamo telefon, zvrc zvrc…”Kako ste?” “Dobro. A kako ste vi?” “Dobro.” “A kako ste još?” I – gotovo! More, nema ništa dok se ljudi lepo ne vide i ne sretnu, zagrle, pojedu, popiju, zapevaju i posvađaju, ako tako ispadne – ljudi smo.

I deca, unučići nam se ne poznaju, da se sretnu negde ne bi znali da su rod rođeni.

Bože, kako su nas dočekali! Poveli smo i unuke. Koji su hteli da podju: Bobu, Šomija i – Bilju. Pravo da kažem, nisam volela što se i Bilja prijavila za ekskurziju. Znate, zbog one minđuše u nosu i uopšte… Nekako, nije za pokazivanje. Pankerka! Seljaci su to, mogu svašta da pomisle…

Ali, jok! Nju su najlepše dočekali! Njena braća iz Orašja – isti! Jedan hevi-metalac, drugi šminker. Jedan drma gitaru, drugi treska u bubnjeve! Koje crno Orašje – ono je Nešvil! Pojačalo od milion vati, zvučnici ovoliki, kao dreš… U sred avlije. Rolingstonci iz Malog Orašja.

A dvorište – raj na zemlji. U gradini – cveće: šeboj, perunika,đul, georgine… Pozadi koš, svinjac, štale i – vozni park! Dve traktora, sa prikolicama, kamion, mala hladnjača, za voće. Veliki voćnjak, jabučar… Badava, niko ne jede jabuke, svi žvaću žvaku. Njam-njam… Iza kuće – košnice! Zuje pčele, milina jedna.

Al` šta vredi – trešti turbo folk, rastura! Pitam ja zaovu: “Desanka, ženo, kako možeš ovo da izdržiš?” Ona se smeje – izvadi aparat iz uveta. Gluva k`o jastuk, baš je briga.

A Bilja – presrećna! Braća je gledaju ko zvezdu danicu. I Šomi odmah našao društvo. Zna se – fudbal! Odveli ga na igralište, da igra za pionirski FK Orašje, protiv FK Pudarci. Jako pojačanje – Šomi i jedan dečko, izbeglica iz Krajine. Mita bio na utakmici. Pet – nula za nas! Za naše FK Orašje! A tek da ste videli Bobu! Vozi traktor! Časna reč! Boban vozio traktor! Sa prikolicom! Puna prikolica nekih duleka! Uopšte, proveli smo se super.

Ne može sve da stane u Dnevnik. Sutra ćemo nastaviti. Idući put  vodimo i Ljiljku. Obavezno! (Bira brojeve telefona.) Alo, Banovo Brdo… Ljiljko, dušice bakina. “Taši, taši tanana, i svilena marama…” Laku noć, Malo Orašje… Laku noć, naša lepa selca i zaseoci… Laku noć, zavičaju… Jer, svi smo mi, što rek`o Mita, bivši seljaci. Kamo sreće da smo i budući, što rekla ja. Ćao!

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *