iz neobjavljenog nezavršenog romana PRAZNO DOBA (MLADIĆ TORZO)
O Mladiću. O njegovom ocu, koliko sam saznao. I o Vrnjačkoj Banji, za vreme okupacije.
Da sam onda – u zimu pedeset druge – još uvek koristio svoj album za upoređivanje đačkih lica sa portretima čuvenih pisaca, sigurno bih odmah uočio Vojina Todorovića. Imao je brazgotinu i dubok ožiljak u levoj obrvi, baš onakav kakav je nosio Njegoš. Ne mogu, pored sveg naprezanja, da se setim prvog viđenja sa Mladićem, tako sam zvao Vojina.
On je došao u G. iz Vrnjačke Banje. Imao je tad samo sedamnaest godina. Kod Šekspira, u „Zimskoj bajci“ stari pastir ovako mudruje:
„Voleo bih da nema doba između šesnaeste i dvadeset treće, ili bar da mladež sve to vreme prespava; jer u tom međuvremenu ničeg drugog nema osim obdarivanja devojaka decom, vređanja starijih, krađe i tuča.“
Za našega Mladića – prisnije mi je da ga zovem Mladić, nego njegovim čistim, starim slovenskim i srpskim imenom Vojin, koje je on sam voleo i često se potpisivao samo njime, bez prezimena – ovo pastirsko umovanje ne važi, sve najvrednije je zamislio i započeo u tom međuvremenu, kamo sreće da je ono duže potrajalo.
U Vrnjačkoj Banji, bez matere, uz oca – ćutljivog i duboko usamljenog čoveka, izbeglicu iz Slavonije – proživeo je zanimljivo i ispunjeno detinjstvo i dečaštvo.
Možda neću usput imati bolju priliku da zabeležim nekoliko rečenica o Mladićevom ocu, tvom dedi. On je retko i uzdržano govorio o ocu, više sam saznao od Mladićeve sestre – trebalo bi da je živa, poslednji put sam je video na Mladićevom pogrebu – o ocu je govorila sa ponosom.
Vladislav Todorović – tako se zvao –je bio zubar u banji Lipik u Slavoniji. Otkud Todorovići u Lipiku nisu znali ni Mladić ni sestra, bila je to izgleda lutalačka familija bez čvrstog zavičaja. Mladić mi je, jednom i uzgred, kazivao da mu je otac rodom iz Trsta. Među prenumerantima za Vukov „Rječnik“ našao sam nekoliko kuća Teodorovića, možda su to oni, pa su vremenom u potucanju po svetu izgubili ono „e“. Mladićev otac je bio čuveniji kao prvoklasni igrač bilijara i kockar, nego kao dentist. Višu školu za zubare, koja nije nosila i pravo na potpunu doktorsku titulu i ono dr. ispred imena, završio je u Gracu. O bilijaristi Todoroviću se znalo nadaleko, po celoj zemlji, mada bi trebalo malo i sumnjati u ovu legendu. Nju je širila Mladićeva sestra, a kćeri, znamo, uvek preuveličavaju očeve.
Todorovići nisu imali sopstvenu kuću u Lipiku, ali su mogli da iznajme lepu vilu, sa ordinacijom i velikim vrtom, u najužem banjskom krugu. To nisu mogli da plaćaju od bilijarskih opklada nego od očevog ordiniranja. Bilijar, valjda zato što se igra u kafanama i noću, se ne računa u sport nego u kocku. Dok je bio mlađi i pustošniji Vladislav Todorović je često odlazio od kuće i ostajao po nekoliko dana u Pakracu, Osjeku, Vukovaru ili Somboru na bilijarskim utakmicama i turnirima. Nisam igrao bilijar pa ne mogu da naslutim kakvu li sreću i uzbuđenja budi taj porok – zašto porok? – kome se Mladićev otac ni pod okupacijom nije mogao da odupre, nego mu se još strasnije podavao, igrao je i sa nemačkim oficirima.
O majci mi Mladić, ni sestra, nisu ništa govorili. Zamišljam da je ona bila žrtva očeve pomame za bilijarom i kockom. Ona se utopila na kupanju u Dunavu, kod Vukovara odakle su bili njeni, trideset sedme, Mladiću je tada bilo tri godine. Znam kako je bez roditelja.
Ne bi trebalo da se povodim za pretpostavkama i ličnim iskustvima, njih kite naše naklonosti ili sumnje. Možda sam olako i nepravično nabedio Vladislava Todorovića, možda je sve bilo obrnuto, da je bežao od sitničave i opake žene u samoću igre sa glatkim kuglama od slonovače.
(Eto kakav sam, htedoh dve-tri jasne i kratke rečenice o Mladićevom ocu, njegovoj unuci, zalutah u izmišljanja i tuđe živote, gde mi nije mesto.)
Iz Lipika su utekli četrdeset prve, odmah, noću, iako su im komšije i prijatelji jemčili da niko na njih neće smeti da nasrne. Strah je bio jači, možda bi lakomisleni zubar i ostao u Lipiku da čika sudbinu, da ga na bekstvo nije naterala ćerka. Ona je tada već imala četrnaest godina, brzo je sazrevala, starala se o ocu i bratu i bila razuman čovek, žena koja manje veruje obećanjima i zakletvama, a više svom nagonu.
U Vrnjce nisu došli nasumice, kao druge izbeglice, nego po izboru i dogovoru. Zubar je sigurno odranije poznavao nekog od banjskih lekara ili koncesionara; banjski domaćini i majstori znali su se između sebe.
U Banji se i za vreme okupacije moglo bolje živeti nego u drugim mestima u Srbiji. Okolina je bogata i plodna, narod koliko toliko pripitomljen i naviknut na uljudnost i ljudsko staranje oko bogatih gostiju. Primetio sam, u srpskim banjama se život mnogo više ceni nego u palankama i varošima; valjda zato što se ovde mnogo troši oko zdravlja, često se održava u životu i mučenik o tankom koncu, koji bi se na drugom, bezdušnijem i svirepijem, mestu odavno prekinuo. Kamo sreće da je cela Srbija kao banja, to bi bila Švajcarska – moj daleki, nedoživljeni zavičaj.
Vrnjačka Banja je i za vreme rata imala poseban i privilegovan status, potvrđen i čuvan kako od okupacijskih vlasti – u Banji je bila smeštena visoka nemačka komanda za ceo Balkan – tako i od Nedićeve vlade – onde je bio veliki zbeg izbeglica sa zapada, ali i sklonište za neke važnije, potrebnije i imućnije Srbe, koje je valjalo sačuvati od stradanja i pogibelji – profesore, akademike, bankare i one političare iz potaje, koji se klone javnosti i videla, a prilično upravljaju političkim poslovima i narodnom sudbinom. O tome sam slušao i sam, od šesdeset treće, posle preležane žutice, redovno moram u Banju.
Raspitivao sam se, izokola i srepeći da ne povredim Mladića ako saznam nešto brukajuće, o njegovom ocu. Malo sam saznao, skoro ništa. Nešto više su o njemu znali bilijaristi, ali i oni samo poneku nesigurnu legendu.
Jedan od njih – banjski fotograf, brbljivi čovečuljak koji nije dao da se posumnja u njegovo sveznanje o banji i njenim čuvenijim gostima – pokazivao mi je vrlo zapetljan udarac bilijarskim štapom – „desni felš odozgo sa spoljne strane a preko leve podlaktice sa oslonom na lakat, otsečno“, tako nešto, čitava pesmica – taj su udarac u spomen na Mladićevog oca nazvali „grif Vlaste dentiste“. Od tog grifa mora biti da je bilo više ušinutih leđa nego ispravno pogođenih kugli. Od njega sam čuo kako su dentistu „sa detetom“ – to je mogao biti samo naš Mladić – jedne noći, u zimu četrdeset četvrte, četnici odvukli u Brus. Svi su pomislili da se zubar iz Preka neće nanositi glave, imao je bar dva smrtna greha koje četnici nisu praštali – igrao je bilijar sa nemačkim oficirima, jednom i sa generalom, a, što je još gore i neoprostivije, ćerka mu je bila u šumi, sa komunistima. Već su ga oplakali: „Jadni Zuba, utekao od ustaškog bodeža pod četničku kamu“, a on se, posle nekoliko dana, vratio živ i zdrav, još i zakićen trobojkom i ruzmarinom kao svat sa svadbe. Zubara je naručio četnički komandant, major taj i taj, da ga spase od nesnosne zubobolje. Oca i sina su četnici vratili pod pratnjom, čezama, u Banju, usput su ih zadržali na svadbi na kojoj je major kumovao. Ova pustolovina sa srećnim završetkom škodila je ocu posle rata, ali ne mnogo. Od svega se najviše okoristio Mladić, tad dečak od devet godina, kasnije će napisati lepu pripovetku „U svatovima“.
Dečak je u Vrnjcima završio osnovnu školu i pola gimnazije. Imao je odlične profesore među onim zaštićenim Srbima koji su mogli predavati na svakom univerzitetu. Latinski je, na primer, učio od Anice Savić Rebac, nju je jedno vreme i posluživao, po očevom savetu, više iz poštovanja i da nešto više nauči, nego iz nužde i nemaštine.
Zbog čega je naprečac, na polugođu sedmog razreda, odlučio da napusti gimnaziju i pređe u našu učiteljsku školu ni sam nije znao da objasni. Bila je to jedna od onih naglih i nepromišljenih dečačkih odluka, valjda je računao da će tako brže postati „svoj čovek“.
Otac je umro u septembru pedeset prve, Mladić je ostao sam, ne i bespomoćan. Već je sam mogao ponešto da zaradi, a od prodaje očeve zubarske stolice i alata mogao je da izgura do velike mature. Zubar je morao imati i nešto zlata, to imaju svi zubari. Možda nije hteo da pređe u obližnji Trstenik, te godine se gasila gimnazija u Vrnjačkoj Banji – zbog naglog smanjivanja broja učenika i rasturanja izbegličkih i dečijih domova – ne znam. Biće da je na njegovu odluku najviše uticala sestra. Ona je posle oslobođenja živela sa mužem, partizanskim oficirom, u G.
Sestra ga je pozvala, on je poslušao i posle završetka prvog polugođa, u zimu pedeset druge, preselio se i upisao u treću godinu učiteljske škole.
Ovaj sticaj me je darovao poznanstvom i prijateljstvom sa jednim odličnim – izabrao sam dobru reč – čovekom. Da!
