Deco, narode, prosto ne znam da li da upisujem u Dnevnik ono što se dogodilo… Bruka! Prava, istinska bruka! Tome se od mog Mite i od mog unuka Šomija nisam nadala. Živ me sram pojede. Kako ću na ulicu, u komšiluk, ako se ovo raščuje? A znam, rastrubiće se, radio Mileva je već počela da radi.
Bolje da se izjadam ovom Dnevniku, možda će da mi lakne. Da se zna prava istina, ma koliko bila zamršena. Istina ne sme da se krije.
Ovako je bilo. Nastavnik prirode i društva, Zvečko, tako ga zovu, zatekao Šomija kako, na njegovom času, baš kad je Zvečko predavao nešto važno, mislim o godišnjim dobima i flekama na suncu, ili o nasadjivanju kokoški i razmnožavanju vodozemaca – zaboravila sam šta beše – ispod klupe, krišom čita – “Plejboj”. “Plejboj”! One budalaštine sa slikama. Gole žene!
Hm! Čita?! Otkud čita? Gleda, bulji! Barem da čita, pa da kažemo, da se nekako vadimo: dete uči engleski… Ne čita, nego bulji u one tamo, da oprostite, gologuze, k`o od majke rođene.
Zvečko ga prozivao, tiho, šapatom: “Miloše, Miloše…” Jok! Šomi ništa ne čuje – zabrljavilo to, zanelo se u taj prokleti, bezobrazni, gologuzi kalendar za prestupnu l992. godinu! Ne čuje.
Profa se prišunja, iza ledja, i kao kobac, sruči se na Šomija. “Ruke u vis! Predaj se! Upecao sam te! Šta to čitaš?” Imao šta da vidi!
Lepotica Septembar l992. u vinogradu, gola golcijata, bajagi jede groždje, zrno po zrno, Afus ali!
Nastavnik ščepa Šomija za kosu, za uvo – ono desno što je jednom imao zapaljenje – i odvuče ga pravo na saslušanje u zbornicu, pa kod direktorke.
Pukne bruka. Na nesrećnog Šomija se sruči cela zbornica, svi, na čelu sa nastavnikom fizičkog, kome je bilo u nadležnosti i vajno seksualno obrazovanje… Otkud ti to? Čiji je “Plejboj”? Još iz 1992. godine! Aha! Kad je bila blokada i nepravedne sankcije? Šverc, je li? Znate šta sve može da se izmisli, začas se od komarca napravi magarac.
I ko da ispade taj magarac? Zna se! Moj Mita! Htedoh reći ni kriv ni dužan, ali pošteno moram da priznam: i kriv, i dužan, i tužan, i ne znam šta sve još.
Miša se herojski držao u istrazi – ispitivali ga gori i opasniji islednici nego oni iz CIJ-e, ENKVADE-a, rumunske SEKURITE i naše OZNE, zajedno… Disciplinska komisija Razrednog veća, na čelu sa fiskulturnikom, bajagi našim istaknutim sportistom, koji je jedne godine stigao sedamdeset drugi na Beogradskom maratonu! Jaka mustra!
Drž` ovamo, drž` onamo, unakrsna pitanja, dete prizna. Uzeo “Plejboj” od dede! Bez dedinog znanja.
Daj sad dedu na saslušanje! Poziv Miti, Mita ode. Bolje da nije.
Ispostavi se čitav lanac. Evo ga zapisnik… (Čita i prepisuje u Dnevnik. Da malo olakšamo našoj dragoj Radi)… tri gusto kucane stranice.
Mita je ustvari taj baksuzni, gologuzi kalendar, pozajmio od tamo nekog vajnog gospodina, penzionisanog generala avijacije, šahiste iz penzionerskog kluba na Tašmajdanu, koji je pak isti “Plejboj” nabavio preko nekog tamo sa aerodroma, čistača aviona, koji je gore pomenuti kalendar našao ispod sedišta u avionu, ali ga nije dao lično generalu, nego prvo svom zubaru, nekom Mitiću, koji je slične publikacije držao u čekaonici, da olakša onima koji pate od zubobolje, a kome je “Plejboj” ukrao neki čiča kome je Mitić pravio vilicu, pa je posle… piše ovde, sve… taj čiča menjao “Plejboj” sa nekim iz Centra za socijalni rad, za markicu GSP za mesec avgust… (Prestane da čita, tresne na sto Zapisnik.) Bože, šta ja lupam!
Uglavnom se ispostavilo da je “Plejboj” bio, jedno vreme, i kod rodjenog devera direktorke škole… (zagleda ponovo u Zapisnik) … nekog Vukašina, Crnogorca, vozača cisterne za lož ulje, jer je iz istog kalendara iscepao sliku – april 1992. godine, neku golu crnkinju, koju i dan danji drži na prozoru kabine, jer mu bajagi liči na neku koju je on lično poznavao, dok je radio u Zambiji… (Baci Zapisnik, sa gađenjem.) I ne stidi se, iako je Crnogorac, baš ga briga. Sva bruka pala na mog Šomija i mog Mitu!
Šomi dobio strogi ukor, otac ga izmlatio, Zvečko ga uzeo na zub. A njegov deda? Pao u depresiju!
Smanjio se. Ovolicni. Nit’ romori, nit’ govori. Izgubio apetit. Ne sme da me pogleda u oči. Depresija akuta. Kunja. Ne zna više za šalu. Raka mu rekao: “Hajde, Mito, da te vodim u bioskop, daje se kod stanice jedan strašan pornić…” Mita ga gadjao saksijom! Ej, udario na svog unuka, Raku, koga voli više od Boga! Opasna stvar. Bez sve šale, ne znam šta da radim.
Šomija sve brzo prošlo, zaboravio i ukor i “Plejboj”, otac ga preplatio na “Politikin zabavnik”. To je za decu, a ne ono… Ali Mita glavu ne diže, pokrio se ušima, sram ga pojede. Ni meni nije lako, ne znam kako da mu pridjem… Depresija je to, kuku meni, da ne podigne ruku na sebe.
Ima jedan lek, kad god se nadjem tako u nekom škripcu ja… (ode do telefona, bira broj)…zovnem Ljiljku, pa joj pevam: “Taši, taši tanana i svilena marama…” Laku noć, dušice moja. Laku noć Banovo Brdo, laku noć, depresijo i melanholijo… Laku noć, tugo. Laku noć svi koji se sekirate. Proći će sekiracija, ko rukom odnesena. A ujutru – ispočetka, Jovo nanovo. Laku noć.
SS
