Deco, narode, situacija je bogami postala vrlo ozbiljna. Mitina depresija ne popušta! Ćuti, nit` govori nit` romori, a kad nešto kaže ispadne naopako. Sve zbog onog gologuzog “Plejboja”, o kome sam juče pisala u Dnevniku.
Pođe na pijac, ili da se prošeta kroz grad, gde god mrdne, svuda okolo, na svakom kiosku, u izlogu – golotinja! Gole žene! More i goli muškarci! Moj Mita okreće glavu, neće da gleda, stidi se k`o seoska mlada… Na Tašmajdan ne sme, čekaju ga one čičekanje da ga izmotavaju; raščulo se… Dođe kući, uključi TV, kad i tamo ima šta da vidi! Seks i golotinja na sve strane. Nema više ni stida ni srama. Pisao bi “Politici” za “Među nama”, ali se plaši da li će da ga pravilno shvate. Kad i njegovi rođeni unuci s njim teraju sprdnju.
Jutros mu Boba tražio sedam dinara, nešto detetu trebalo, da kupi sličice. Skuplja sličice dinosaurusa! … Šta sve neće da izmisle da izmame deci pare!… Zamislite, Mita se izdr`o na svog unuka! Bobi ovolike suze… “Sličice? Kakve sličice? Znam kakve sličice. Ne dam! Zaradi sam!” I podig`o ruku na dete. Zamislite! Nervozis.
A brljivi Šomi, koji je za sve kriv, smeje se i nešto šapuće na uvo Bobi. Smeju se obojica. Ne znam o čemu se radi. Mora biti da je neka ludorija i ujdurma, samo ne znam koja. Brzo se pokazalo.
Spremimo se Mita i ja da prošetamo, da odemo do Zemuna, na čist vazduh, pored Keja… šetnja je dobra za depresiju… Sednemo u Škodu, zaustavimo se kod prvog semafora, u Sinđelićevoj… Na kola nagrnu oni Cigančići, sa sunđerima, da peru šoferšajbnu… Jadna dečica, kao skakavci, skaču, penju se na haubu… Gospode, mogu lako da se nađu pod točkovima… A lepa dečica, velike oči, tanke ručice, kao neke grančice… Srce da ti pukne.
Pogledam malo bolje, imam šta da vidim! Da l` me oči varaju? Pogledam Mitu, moj čovek se ukočio! Lepo vidim – naš Boba! Ispružio ruku, kao, ne daj bože da prosi, u jednoj ruci mu kofica sa vodom, u drugoj sunđer i – moja čarobna krpa! Ona od 30 maraka, za prozore i kristal, može i naočari, sve briše! Kuku! Šta je ovo?!
“Care, da ti obrišemo šajbnu. Može i cela kola da ti operemo. Pazi na šta ti liči Škoda.”
Mita zanemeo, ukočile mu se vilice – ja zinula! “Bobo, dete! šta to radiš? Upropastićeš mi magičnu krpu.” Bože koliko sam ispala glupa, kao da je krpa najvažnija. Boba se smeje. “Moram da radim. Kao da nemam dedu. Nema ko da mi da pare za sličice.”
“Ulazi unutra!” drekne Mita. Boban ulazi u Škodu, vraća mi krpu. “Imam i ortaka”, kaže. Za njim u kola ulazi i ludi Šomi. On je, opet, sve zakuvao. I smeje se slatka budala.
Odemo svi zajedno u Zemun, na Dunav. Unuci peru Škodu, zajedno sa dedom, a on im drži pridiku. Mita je, znate, u svoje vreme pisao priručnik: “Osnovi EM-PE-VE-a – moralno političko vaspitanje – za rezervne oficire.” Pokušava unicima da objasni. Džaba, ne može! Kako da objasni stotine dečaka i devojčica koji skaču pred auta, ili prose po ulicama? Ili, ne daj Bože, otimaju i kradu?
Ja stojim sa strane, uvijam i cedim onu magičnu krpu, a ovde, tu, u podgrlac stisla me neka muka. Osećam se kao da nisam baka Rada samo mojim unucima, nego svoj toj dečurliji. Kad bih mogla sve da ih pomilujem i zagrlim. A ne mogu.
(Šmrkće, umalo joj suze ne grunu. Brzo grabi telefon.) Ljiljo, dušice bakina. Tvoja baka se malo rastužila. “Taši, taši tanana i svilena marama…” Laku noć, dušice moja. Laku noć Banovo Brdo. Laku noć, dečice, vi koja lutate gradom… Laku noć.
SS
