O starenju, lekcija četrnaesta

Hoću da vam se pohvalim. Pogledajte ovu listinu sam dobio pre nekoliko dana u Požarevcu, na Glumačkim svečanostima u slavu na velikog glumca Milivoja Živanovića.

Pogledajte: “Zavičajni grad Milivoja Živanovića dodeljuje i poverava na čuvanje Ljubi Tadiću Spomen na velikog glumca, jer je on to zaslužio.” Meni je, prvom!, povereno da čuvam Spomen na Čika Milivoja. I baš na njegov rodjendan, 2. april.

Znate i sami, ja sam se u svom glumačkom životu nadobijao pohvala i nagrada, ali ova čast – da čuvam Spomen na glumca me je zaista dirnula.

Lako se zna ko je istinski i prihvaćeni narodni umetnik – ne treba za to nikakav žiri. Onaj koga narod primi za svoga i pominje samo njegovim rodjenim imenom – bez prezimena i titule – taj je! Dositej, Vuk, Branko, Djura, Čika Jova, Bora…Svakog od njih računamo za najbližu svojtu, za rod rodjeni. Počast da ga narod pamti i pominje po imenu zasluženo je stekao i Čika Mile.

Da je poživeo, napunio bi ovog proleća 95 godina. Njegov rodni grad mu se baš lepo – i otmeno! – odučio. Primio je za svoj praznik kulture njegov rodjendan. Otsad će ga – ako ne zapuste i zabatale, što se nama često dogadja – slaviti svake godine.

Čuo sam u Požarevcu da će Čika Miletu dogodine – ako skupe pare – da podignu i spomenik. Lepo!

Baš lepo, nego, mislim se još nešto. Mogli su zemljaci nešto od obilja ovih počasti i nežnosti Milivoju dati i onda, dok je bio živ. Prošlo je skoro 20 godina od kako ga nema medju nama. Lepe su posmrtne počasti, ali glumcima, i drugim umetnicima, nebi škodile ni one za života.

Nežnosti, još malo nežnosti. Ne bojte se nećete njome razmaziti, ni pokvariti svoje umetnike. Šta ćete, tako je od pamtiveka. Bilo i biće. Zavičaj i umetnik stalno se preganjaju i teraju neku nepotrebnu, glupavu, ali izgleda neizbežnu parnicu. A ona se – uvek! – na kraju, posle umetnikove smrti, okončava oproštajem i spomenikom. Niko nije prorok u svome selu.

A ima kod Šekspira jedan mudar savet kako valja da se postupa sa glumcima. Tamo Hamlet kaže Poloniju: “Gledajte da se sa njima lepo postupa, jer glumci su ogledalo i letopis svoga vremena.

Bolje vam je da posle smrti dobijete najgori epitaf nego da vas oni uzmu na zub, iznesu na rdjav glas i olajavaju za života.”

Čika Mile nikad nije širio “rdjav glas”, ni o svom zavičaju, ni o svojim zemljacima. On je uvek ulepšava sliku o njima. Ponosio se svojim zavičajem. Prštalo je iz njega, niko sladje, ni gordije, nije umeo da kaže odakle je. “Ja sam, bre, iz Požarevca!”

Ovo sam danas rekao ne samo kao čovek kome je poveren na čuvanje i širenje ovaj Spomen na velikog glumca, nego i kao pouku kako valja postupati sa časnim starinama.

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *