O TETKICAMA

Deco, narode, moram da vam priznam da sam malo tužna. Htela bih da se izvinem, ako sam, ne daj Bože, nekog uvredila.

Zamerila mi moja komšinica, prosvetna radnica, fina žena, da u ovim pričicama malo malo pa pecnem nekog učitelja, profesora, ili Rakinog trenera. Čak, kaže, i direktorku škole da sam pomenula…

Ne sećam se, možda je bilo. Ali, nije bilo namerno, kunem se.

Znam ja dobro koliko se svi oni koji se bave oko dece staraju i muče. Nema poštenijeg, a ni težeg posla, nego brinuti se o deci. O tudjoj deci. Babice, dečji lekari, psiholozi, treneri, a već za učitelje i učiteljice da ne govorim…

Ja se, na primer, i dan danji, posle toliko godina, sećam svog učitelja, čika Ace Živanovića, kao nekog koga sam mnogo volela. Kao najbližu svojtu. Kad su me, onda kad sam bila mala, pitali: “Koga, Rado, najviše voliš?”, odgovarala sam: “Mamu, tatu, nanu, pa ujka Boru i učitelja čika Acu.” Nisam ih razdvajala… Ujku i učitelja.

(Sećanje na učitelja Acu, Rada bi mogla da zameni pominjanjem svoje učiteljice, sigurno se nje seća.)

A sad ispada kako ja zadevam i ismejavam prosvetne radnike! Taman posla!

Ali, što jeste – jeste, i ja sam, kao svaka baka na svetu, pre svega na strani svoje dece i unučića, ne dam na njih da neko digne glas, kamo li ruku. Priznajem, to je jače od mene. Tako je od pamtiveka. Svakom je svoje g. – da ne kažem onu reč: (tiho) govance – dunja. Kad dobije keca ili ukor, nije krivo dete, nego, zna se – profesor ili razredni starešina; iako je on čovek na svom mestu, ne može biti bolji, a naše fino, vaspitano detence – ustvari derište, adrapovac, lenština i neznalica.

Mora biti da sam i ja takva. Ako je tako: izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo…

Zbog toga bi htela da današnjom pričicom malčice ispravim, ako sam zabrljala, i da se, u ime svih roditelja, svih baba i deda, zahvalim svim prosvetnim radnicima što se brinu oko naše dece. Znam da im plate nisu bogznakakve, nego onakve – nikakve, kao i naše penzije, ali barem možemo da im kažemo: “Hvala.”

Htela sam još da se, posebno, zahvalim “tetkicama”. Ne znam da li još uvek tako tepaju onim finim, skromnim ženama, koje održavaju red, čiste učionice, spremaju užinu i kuvaju kafu nastavnicima…

Poznajem jednu Ljubinku, radi u Šomijevoj školi. Kad neki put poranim da sačekam Šomija, sita se s njim izrazgovaram. Zna ona moje unuče kao da je njeno. Kaže: “Gospodja Rado, naš Šomi bi možda trebalo da operiše treći krajnik.” Ili: “Juče sam mu zakrpila pantalone. Preskakao ogradu, zevnulo mu dupence.” Divna žena, prava “tetkica”.

Ali sa “tetkicom” u Rakinoj gimnaziji, nekom Džesikom, slučaj je sasvim obrnut. I ova “tetkica” voli mog unuka – Raku vaterpolistu i reprezentativca, ali na sasvim drugi način.

“Tetkica” Džesika ima devetnaest godina! Izbeglica iz Dalmacije. Lepotica! Primili su je da radi u školi… Stvarno, gde ne piše da “tetkica” mora da ima toliko i toliko godina…

I sad se ta Džesi navrzla na mog Raku, malo što ga ganja u školi, na svakom odmoru – šu, šu, šu… nego zove telefonom. Ali i Raka, kako dodje sa treninga: “Deda, je l` zvala Džesika?” A Mita, ne ume da postavi. Umesto da mu podvikne, kao muškarac, on tuc-muc.

A šta da mu kaže? Bolje da se ne mešamo u to. Ljubav je opasna igra.

(Bira brojeve telefona.) Alo, Banovo Brdašce… Javi se. Ovde Zvezdara… Je l` to moja Ljiljka? Ne možeš da zaspiš? Dabome, sutra ti dolazi bata Rade, jedva čekaš da ga vidiš… Od sutra ćeš ti svom bratiću da pevaš uspavanku, kao što tebi tvoja baka peva svako veče… “Tašpi, taši, tanana…” Laku noć, dušo moja, laku noć… Laku noć, učitelji, profesori… Laku noć, tetkice. Laku noć, Džesika…

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *