Peti dan

Deco, narode, ovo što hoću večeras da vam ispričam i upišem u moj Dnevnik se više odnosi na mog Mitu nego na decu.

Taj čovek je prosto nemoguć. Puši kao Turčin, šezdesetpet godina! Od njegove jedaneste, kad je prvi put zadimio smrdljivu krdžu… Drogira se! Narkoman! Nemam drugu reč.

Jadna njegova pluća… More, jadna moja pluća… Pedeset godina pored jednog ludog duvandžije.

Računali smo jednom, zajedno: 50 godina puta 365 dana, puta dve paklice, puta 20 cigareta, jednako … Račundžije, da vas čujem! Koliko? Jednako: sedamsto trideset hiljada cigareta! 36 500 paklica duvana, puta, recimo, 4 dinara, jednako: l46.000 dinara! Kuća, vila u Vrnjačkoj Banji!

A šta je, crni, uzgred, potrošio na rakiju – zna se: duvan zove rakiju, da idu podruku – to da mu ne računamo, ispala bi cifra milionska.

Deco moja, narode, ne žalim za parama, ni za vilom u Vrnjcima, koju je popušio Mita, ama ni ovolicno – imam si ja, hvala Bogu, bogatstvo veće od Rokfelerovog: sedmoro unučadi – ali mi žao, iskidah se zbog njega.

Izgore pluća, zakreči sve krvne sudove i kapilare, oslabi srce, osuši mozak… Pritisak toliki da se pokvare aparati za merenje. Lepo nam rekao doktor: Neću da vam krijem, situacija je ozbiljna … Gospodin Mito, duvan ne smete… Gospodja Rado, ne dajte mu, ako nećete da budete udovica…

Kako da ga odvratim? Sto puta mi se zaklinjao: Rado, evo, ova mi je poslednja… Zgnječi pikavac: Pardon, pretposlednja… I pali novu. Izmotava me. I mene i doktora. Tera inat. Sebi kopa grob!

A svi smo ga molili, zaklinjali. I deca i unuci. Badava! Narkos!

Ali, sad dolazi ono šta hoću da vam ispričam. Čudo nevidjeno! Baš za priču.

Pre neki dan došla nam naša Bilja, ošišana, ofarbana, pola glave lila pola crvena, u bakandžama, nezašnirana, vunene čarape, a u nosu joj ona crvena mindjuša – napast božja, da se uplašiš.

A ljuta, namrštena, s vrata pita, strogo: Gde ti je Mita?

Biljo,  sine, šta je bilo? – pitam, plašljivo, ne znam šta je. Hoću s njim da razgovaram, kaže.

Kad, eto ga Mita. Izlazi iz kupatila i – puši!

Biljana mu podje u susret, zabrkne ruku u dubok džep onog šinjela i izvadi paklicu niške “Drine”. Kao da puši odavno, lagano izvadi jednu cigaretu, lizne je, metne u usta, prilazi Miti: Deda, daj malo vatre da zapalim.

Ja se, crna, strovalim na stolicu, počnem da se gušim. A Mita se samo zaljulja, umalo da padne. Zbunio se, pruža joj zapaljenu cigaretu.

Biljana zapali, povuče dim, duva mu u lice. Sedne preko puta mene, gleda me strogo, ali … vidim: namiguje mi! A puši, duva dim u nos. Ništa ne razumem.

Šta je sad ovo? Koja će još nesreća da nas snadje od ovog deteta? Mita ne može da se snadje, ne zna odakle da počne, pa pali novu cigaru, da se smiri. A ruka mu drkće, šibica gasi.

Bilja poskoči, izvadi iz šinjela upaljač, pripali dedi.

Deda dreknu: Sunce ti detinje, ti meni!

A ja, da smirim situaciju: Biljo, čedo, ti pušiš? Otkad, dušo?

Od danas, kaže ona hladno.

Odmah da si bacila to govno, grmi Mita i maše se da joj otme cigaretu, a Bilja se izmakne.

Slušaj, deda. Ostaviću duvan kad budeš ti prestao da pušiš. Jesi razumeo? Ja hoću da imam dedu! Živog!

Mita se zbunio, gasi jednu, pali drugu cigaretu… Biljana isto – jednu gasi, drugu pali…

Gleda u mene i kaže oštro, kao da je ona moja baba, a ja njena unuka: Baka Rado, ti me znaš, ja se ne šalim. Čim on upali, palim i ja… On dim, ja dim… On pikavac, ja pikavac…A ne dozvoljam da laže. Da puši u kupatilu i na terasi, krišom. Ti mi odgovaraš. Nemoj da ga kriješ.

Bilja ugasi svoju cigaretu, i ode, kao što je došla, marširajući!

Ostanemo nas dvoje sami, dva panja, gledamo se kao uplašena deca. Šta ovo bi? Mita se, dabome, odmah maši za cigare, a ja zapretim: Tužiću te Biljani. Zar bi ti, crni nesrećniče, pristao da naše dete, naša uničica Biljana, puši? Šta ti je važnije? Duvan ili tvoji unučići?

Bulji Mita u mene, ne zna šta da odgovori. Šta da odgovori? Danas je sedmi dan kako ne puši. Zaboravi se, kresne, a ja podviknem: Biljana! Odmah baci cigaretu. Vidim, muči se. Nek se muči.

Deda i baba za svoje unučiće mogu da podnesu i mnogo teže muke, jer ono što oni dobijaju od unučića je mnogo više od onoga šta im daju.

(Zadovoljno, bira brojeve na telefonu. Peva uspavanku: Taši, taši tanana, svilena marama…) Laku noćć,Banovo Brdo. (Onda bira drugi broj.) Alo, Biljo, srce bakino, javljam ti se po naredjenju. Deda Mita ni danas nije zapalio cigaretu. Časna reč! Ljubi te baka. (Namigne svima.)

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *