Petnaesti dan – o zakrpama

(Rada sedi za mašinom za šivenje. Udeva konac u iglu. Smeška se.)

Deco, narode, sad slušajte malo moj Koncert za staru dobru šivaću mašinu. Solo, za klavirom – baka Rada. (štepuje po taktu.)

Na ovom instrumentu sam izvodila bezbroj bravuroznih kompozicija. Mene s pravom zovu Paganini na Singerici. Mašinu sam nasledila od moje bake.

(Krpi čarape, na onoj pečurci za krpljenje. Pored nje, na stolu, sa strane, uredno složena i ispeglana zastava, naša trobojka.)

Ja spadam u one retke žene koje vole da krpe. I to mi je ostalo od moje bake.  Neka je okrpljeno, važno je da bude čisto. Sirota nije sramota. Krpež – trpež, govorila je ona.

Mogla bih da nabrojim celu zbirku narodnih poslovica kojima nam je ona, dok smo bile male, punila glavu.

Bogami, ja ne dam mojima da bacaju stare stvari. Može se okrpiti, skratiti, prevrnuti, prekrojiti, doda se nešto, ispadne kao novo. A moda se samo vrti u krug. Jedne godine – minić, druge – maksić.

Bila tako neka stara Mirkova vindjakna, hteli da je bace, taman posla! Nisam dala. Samo sam na ledjima, gde se bila istanjala i pocepala, uštepovala i preko zakrpe izvezla veliki monogram “R”. Raka je sad ne skida, perfektno mu stoji.

I tako u krug. Mirkova vindjakna Raki, stare Rakine cokule Bilji! Od jedne moje stare preistorijske plisirane suknje i široke bluze od pravog narodnog platna, sa finim vezenim plastronom, napravila sam bajnu večernju haljinu za Majino matursko veče. Svi se posle raspitivali u kom je butiku kupljena. Unikat!

A da vidite samo kako Miti stoje Rakina trenerka i Mirkove stare farmerke! Malo se podviju i porube nogavice, zavrnu rukavi i kao po njegovoj meri, a unuci mu dvometraši. Galofak generacija.

Mita je stari kicoš, ali neki put voli da se oblači kao njegovi unuci. Naročito kad podje s njima na utakmicu. Kad su bili mali on ih je vodio na stadion, sad oni vode njega.

Ja sam mu, svojeručno, ištrikala dve vunene kape i dva navijačka šala. Grobarski: crno beli; i romski, delijski: crveno beli. Jer, Mirko navija za “Partizan”, a Raka za “Zvezdu”. A sam Mita navija za “Sindju”, “Sindjelića”.

U stvari, navija za “plave”, za reprezentaciju. Onomad, kad su posle toliko vremena, naši igrali sa onim opasnicima sa Farskih ostrva, sačila sam im novu zastavu: crveno-plavo-belo!

Stara bila izbledela. I iskrzala se, po ivici.

Deda strpao unuke u škodu i krenuo na stadion tri sata ranije. Prošetao kroz ceo Beograd, s kraja na kraj. Šomi izbacio zastavu, maše… Mita trubi! Budi narod. Plavi – plavi!

(Prihvati se telefona.) Ljiljko, dušo bakina… šta radim?

Krpim. Krpim Mitine čarape i – preludiram… na šivaćoj mašini… Imam poklon za tebe, kad se budeš udavala – bakinu staru dobru šivaću mašinu… (Peva.) Taši, taši, tanana… Laku no_ Banovo Brdo… Laku noć Farska ostrva…

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *