Razgovoru nikad kraja

Ako se nisam zabrojao, ovo je naš dvadeset peti susret i razgovor u emisiji mog prijatelja Marka Markovića “Nedeljom posle podne”.

Iskreno sam se radovao svakoj nedelji, ali, evo, došlo je vreme da se malo odmorimo. Inače, zna se: razgovoru nikad kraja!

Kao razgovori i pregovori o nesrećnoj Bosni, od ujutru do ponoći, svakog dana – a narod postrada i izgibe. Umorili se i odustali od razgovora i takvi majstori i asovi diplomatije, sve sami lordovi i baroni, kao što su bili, ako se sećate, ej! – lord Karington, pa onaj lisac Sarjus Vens, generale sa pet zvezdica i da brojimo, a sad je baldisao i lord Oven. Onakav čovek! Lord, diplomata i lekar, psihijater! Ne vredi!

Svakom od njih su bili obećali Nobelovu nagradu za mir, ako ikako pomire zavadjena naša plemena. Zapinjali su, dovijali se, nije da nisu. Badava! Ništa od Nobelovke. Pažljivo sam ih posmatrao kad su se pojavljivali. Bili su to vedri, orni, obrijani, očešljani i namirisani, propošni starčići; odlazili umorni, porušeni, isušeni i izbledeli- starkelje.

Jedino se još, kako tako, drži moj prijatelj Soltenberg, znamo se od ranije kad je bio ambasador u Beogradu, ali ne smem ni da ga pitam kako mu je. Vidi se.

Sad su, vidim, odredili mladjeg čoveka – Karla Blinta. I obećali su mu da će biti ni manje ni više nego predsednik Ujedinjenih nacija, samo ako nas izmiri i dovede pameti. Bog mu bio u pomoći, ali sumnjam. Nekako mi se prividja kako će i ova momčina ostariti a bosanski čvor se neće razdrešiti.

Jeste: razgovoru nikad kraja. Ali ovi naši razgovori nedeljom posle podne danas se završavaju. Došlo leto. Sad, kud koji, mili moji! Rodili ste se, i doskora živeli, u lepoj zemlji, najlepšoj na svetu. Blago vama, možete da birate. Hoćete li možda na Bled ili u Logarsku dolinu, u Julijske Alpe! Više preferirate Plavi Jadran, (Ližnjan? Rovinj?), Makarsku? Ipak Dubrovnik? Birajte! Hvala, ja sam više za Budvu, volim tišinu. Možda deset dana u Ohridu? Što da ne? Možda Mostar? Mostar u beharu! Da gledate one momke što skaču sa vrha mosta u bistru Neretvu!

Ne! Nema smisla kopati po starim ranama. Boli! “Bila jednom jedna zemlja”, kako reže Emir Kusturica.

Pročitaću vam jedan zaista zgodan i duhovit antioglas koji sam u nedelju pročitao u “Politici”.

(Pročita tekst. Osmehne se, tužno, šeretski, istovremeno.)

Dovidjenja, mili moji, zaista je bilo divno biti sa vama svake nedelje posle podne u emisiji mog prijatelja Marka Markovi_a.

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *