Šesnaesti dan – o šamaru

Joj, deco, narode, danas sam nešto nakrivo nasadjena, nije mi nidočega.

Boba dobio batine! Istukao ga otac, moj vajni zet. Eh, da mi nije zet, nego neko moje rodjeno dete, kako bih ga slatko isprašila… Preko kolena, pa po dupencetu, ovako. Ali gde ste čuli da je neka tašta zeta, preko kolena…Taman posla, daleko bilo… A zaslužio je sankcije!

Hm, eto kakva sam i ja. Isti moj zet. Odmah bi da bijem. Kao da ne može lepim. Kažu ljudi: batina je izišla iz raja. Može biti, ali: vodi u pakao. To vam kažem ja.

A zašto? Mali Boba se igrao sa njegovim štapovima za pecanje i udicama, zamrsio mu najlone i pokvario blinker, onu mašinicu za namotavanje. Pa šta? Sto maraka! Pa šta? Sve polomi po kući! Pa šta?

Nema tog troška i tih para koji vrede jednu jedinu Bobinu suzu.

Pa to je, pre mene, rekao Dostojevski. Ali ne vredi im govoriti, dragi moj Fjodore Mihajloviču.

Da ste ga samo videli. Teška, ovolika suza, lagano klizi niz Bobin obraz, još vruć i crven od očevog šamara… Dete pobeglo ovamo, da se isplače.

A njegov otac? Kaznio ga Bog. Probao da razmrsi taj najlon, ubo se na udicu, u živciranju, od besa, slomio drugi štap, posvadjao se sa ženom, izgrdio kuma preko telefona, pretio nekom da će da da ostavku… Tresnuo vrata, razbio se prozor, upalio kola, da se prošeta – tako on smiruje živce – pukla mu guma, na sred mosta… Ode sve dodjavola.

A zašto, da ga neko pita. Ne zna! Opalio svom sinu šamarčinu!

Junak! Ako si junak idi na ratište! Eno ti ring, zete, upiši se u bokserski klub, pa se mlati do mile volje. Nadji nekog teškaša, ostavi dete na miru.

Jeste, dabome, nego šta… Slažem se Fjodore Mihajloviču: deca ne smeju da se biju! To je teorija.

Ali u životu često ispadne deseto. Meni sad nešto žao zeta. Divan dečko… Zove me “mama”. Vodio me jednog leta u Vrnjce. Prosto ne znam kome je teže – Bobi ili njemu. Znam da se živ pojede, ali neće da prizna.

Još će da natovari Bobi da je dete krivo što je njemu pukla guma na Gazeli. Na kraju će sve da se sruči na nekog ni krivog ni dužnog. Možda na mene i Mitu! “Oni su razmazili decu svašta im dozvoljavaju…”

Istina, Mita deci ništa ne brani. Isti Boba jednom bacio dedin šešir sa jedanestog sprata, da vidi kako leti na košavi…Pa šta?

Ali šta sam ono, deco, narode, htela da kažem? Malo sam zbunjena i na tri ćoška. Aha, setila sam se!

Deco, nemojte da ljutite roditelje. Roditelji, nemojte da tučete decu.

Eh, kako je to lako reći. Bobane, srce moje, ljubi te baka u taj tvoj vruć i crven obraščić.

(Maši se telefona.) Ali, Banovo brdašce… Baka ovde. Taši, taši tanana i svilena marama… Laku noć, dečice.

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *