Šesti dan

(Rada gleda u svoje dlanove, kao da se čudi, prevrće dlanove, zagleda.)

Deco, narode, da li vi verujete u – kako se kaže? – akunpunkturu, alternativnu medicinu i psiho energiju?

Dosad nisam verovala u bablje lekove, ali sam doktor Trbojević, otoringolaringolog, mi je lično rekao: Gospodja Rado, ima nešto što medicina ne može da objasni.

Dobro, ali da li je moguće da su moje ruke, ovi dlanovi, obični, baka Radini takvi – radioaktivni, lekoviti, da zrače?

Razboleo se moj najmlađi unuk Boban, nazebao, zapaljenje uveta, ušisis akuta, tako nešto… Boli, duboko unutra, tutnji, bubnji. Dete pišti, srce mi se cepa. Vodili ga jednom doktoru, zavirivao mu u uši, dao neke kapi, antibiotike… Ne pomaže.

Što uvo može da boli ništa tako ne boli. Oko dete nije sklopilo. Ujutru, rano, odvedemo ga na kliniku, Univerzitetsku!, onaj isti Trbojević ga pregledao – zapeljenje srednjeg uva, prešlo odnekud sa krajnika, ko zna gde sad može da ode. Virusno!

Prepišu mu nove antibiotike, nakaplju nove kapi u uvo, neku mast i tople obloge. Opet ništa. Boli, tutnji, šušti… Ja čujem kako bubnji.

Doktore, dokle će da boli? Dok ne prodje! Pametan odgovor.

Detence me gleda. Ovolike mu očice, drhte zenice: Bako, bakice moja, boli…

Ja legnem pored mog unuka Bobe i spusitim ovu moju šaku, ovako, preko uva i celog obraza… A obraz mu vruć, oči vlažne, nosić pun slina, teško diše…

Podržim tako malo moju ruku na njegovom bolesnom uvencetu i čini mi se kao da se malo smirio, zaspao… Polako povučem ruku, a on se trgne, otvori oči, uplašio se, gleda me: Nemoj, bako, molim te da ideš, ostani, nemoj da sklanjaš ruku sa mog uvca.

Spustim ruku – dete se smiri.

Tako jedan sat, dva sata… U deset treba da uzme antibiotik i da mu se opet kaplje u uvo…

A ja kažem mojoj ćerki, Bobanovoj mami: Ostavi dete, nemoj da ga budiš, taman je zaspao, ako dignem ruku, znam, zaboleće ga, opet će se probuditi…

Ne damo mu taj antimicin ni u deset, ni u četiri ujutru, ni u osam… Ali, ja nisam pomerila ovu moju šaku sa Bobanovog uveta, ni milimetar… Bole me ledja, ušinuo mi se vrat, probada me tu u ramenu, ali šaku ne pomeram!

Boba spava, spava, da se naspava – tri dana i tri noći dete nije oka sklopilo od bolova. I sve mi se čini – smeška se u snu! Sanja nešto lepo.

Oko pola devet se promeškolji – ja ruku ne skidam sa njegovog uva – pogleda me odozgo, prvo jednim okom, pa drugim okom… I smeje se.

Ne znam šta da radim, da li da skinem ruku? Polako podignem šaku i čekam. A Boban trese glavom, ovako… Skače na jednoj nozi…

Bako, kaže, više me ne boli. Ustane, skoči, trči na prozor, da vidi drugove u dvorištu…

Otac ga odvede na kontrolu, doktor Trbojević mu zavuče u uvo onu trubicu, zagleda kroz nju, čudi se čovek: Fino, odlično, čisto, kao rukom odneseno, vidite kad se pridržavate mojih saveta i lekova.

A moj Boban bogami reže doktoru: Mene je izlečila moja baka Rada. Ovako, šakom…

Trbojević se čudi, pita: Istina? Istina! Dobro, kaže on, otsad ću uvek da uz lekove za zapaljenje uva propisujem da umesto obloge, po mogućstvu, baka drži svoju toplu ruku na bolesnom detetovom uvetu. Ne šalim se!

(Bira brojeve telefona.) Alo, Banovo Brdo… Ovde lekovita Baba Rada… Izvinite! (Neko joj s druge strane tresne slušalicu, ona brzo spusti slušalicu.) Ju! Opet pogrešna veza. Znate šta kaže, taj što mi je tresnuo slušalicu? Boli me uvo!

(Pažljivo bira novi broj. Obraća se bojažljivo.) Alo, Banovo Brdašce, je l` tu moja Ljiljka… (Pevuši Zmajevu uspavanku Taši, taši tanana…) Laku noć, Banovo Brdo, laku noć Bajina Bašto, laku noć Kadina Luko, laku noć Mali i Veliki Mokri Lugiću, laku noć Petrovčiću na Mlavi i Frakfurtiću na Majni…

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *