SREĆNA NOVA GODINA I BOŽIĆNI PRAZNICI

deo iz romana LAV U BEOGRADU

(Kako se Nova godina dočekivala u Beogradu? Lep domaći zadatak za pisca! Probajte. Koliko god se domišljali i uvijali, teško ćete napisati nešto lepše i finije od onoga što je jednom već napisao gospodin Milan Jovanović Stojimirović. Nema druge, nego da, kao ja, skinete kapu, čestitate i poljubite u ruku pisca i prepišete u svoj spomenar, čitkim krasnopisom:
„Proslavljanje Nove godine nije naš narodni običaj. Nova godina se u Srbiji otskora „dočekuje“. Beograd je, kao prestonica, prvi u Srbiji uveo u običaj novogodišnje praznovanje, koje je vremenom, po ugledu na „Silvestrovo“, na Zapadu, počelo da se svetkuje u pozajmljenim formama „bdenja“, odnosno „čekanja“ Nove godine, uz razne šale i veselja u toku noći i uz obligatne novogodišnje čestitke 1. Januara pre podne. Docnije, dvor je ustanovio svoj čuveni novogodišnji bal, koji je bio imitacija novogodišnjeg dvorskog bala u Parizu, kad je Napoleon III obično držao svoj veliki politički govor. Ima se utisak da je te balove kod nas prvi uveo Knez Mihailo, a zna se koliko su na njih polagali kralj Milan i kraljica Natalija, koja je briljirala na njima u svoj pompi svoje gorde lepote, i uživala da oko sebe skupi što odabranije društvo. Muzika i igra bile su njene dve glavne pasije, a može se reći da je i umela da igra, jer je u kadrilu, valsu, polonezama i menuetu morala da ima savršene igrače.

Stari „tancmajstor“ Kezić pričao je da se u Srbiji nikad više nije igralo nego pred kraj veka. Po celoj Srbiji otvarani su „tancšuli“, i učitelji igranja počeli su da stilizuju naša kola, klasifikujući ih u brza i tiha, salonska. Na balskom „redu igara“ uvek je stavljana na prvo mesto Srbijanka, zatim neki valcer, pa onda Kraljičino kolo, pa neka polka, i tako naizmenice, jedna srpska pa jedna „strana“ igra. Bal se delio na dve časti: do ponoći i od ponoći. Obično je na programu bilo desetak igara, a na kraju štampanog programa je pisalo: „Ustaj, diko, zora je!“, čemu se usmeno dodavalo: „Da beremo oraje!“. Kad bi došla ponoć, otmeniji svet se povlačio, a kad bi se red igara već iscrpeo, onda je nastajao najburniji deo igranke, jer onda više nije bilo stroge etikecije, a muziku su plaćali kolovođe. Za vreme odmora, kavaljeri i dame su išli pod ruku salom u krug, i to su bili trenuci udvaranja, jer se za vreme igre nije uopšte razgovaralo.
Novogodišnji balovi nisu bili tako usiljeni. Oni su nosili veseo, pa često i vrlo veseo karakter. Pošto bi se odigralo desetak igara, pa čak i neko nestašno kolo, kao na primer, „Hajd na levo, braca Stevo, hajd na desno, seka Perso!“, zaigralo bi se Baba-Mundrino kolo, koje se igralo pod suncobranima, uz svu afektaciju otemnosti upotrebom lepeza, šlepova, lornjona i cvetova u ruci, itd., a zatim bi jedan, aranžer izišao nasred sale i uzviknuo: „Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molim vas da se svako puvče na svoje mesto.“ U tom trenutku bi se utulile lampe i kroz salu bi bio pronesen beo čamov mrtvački sanduk, oko koga su razni veseljaci nosili sveće i pevali „Svjati bože!“… Za kovčegom su išli ožalošćeni, to jest namaskirani i travestirani ljudi i žene koji su predstavljali bedu, razne rugobe i poroke, praveći se da plaču i ridaju. Čim bi se završila ta „komendija“, bile bi zapaljene svetiljke i neko bi viknuo: „Srećna Nova godina!“. Obično se pazilo da to bude odžačar u svom garavom odelu i sa celom svojom opremom, i u salu bi bila uvedena neka devojčica u belome, sa punim rukama cveća, koja je predstavljala „Novu godinu“.
Muzika bi zasvirala tuš i onda bi počelo čestitanje uz kucanje čašama, a često i uz ljubljenje… Međutim, još za vreme one pomrčine, „aranžer“ bi odnekud pustio u dvoranu đilkoš-prase, koje bi groktalo i cikalo, i ne umejući da se snađe, proletalo između nogu kavaljera i dama, koje su takođe cikale, te bi i to doprinelo opštoj veselosti. Mladi ljudi su jurili za prasetom da ga uhvate, jer je prase simbolizovalo sreću, a tad bi već neko poveo lako i veselo kolo, te bi se tako presekla ta pošta gužva. To je bio trenutak u kome bi gazda lokala u kome je održan bal počeo da služi ceo svet krofnama, i to u finijim lokalima omanjim, takozvanim „špric-krofnama“, pa čak i nekim kolačima koji se u francuskim kuvarima zovu „lettres d’amour“, to jest „ljubavna pisma“, a koje naš svet zove „sadnjače“ ili „mečje šape“, a u palankama i u popularnim lokalima krofnama velikim kao lepinje, u jednoj od tih krofni morao je biti „napoleon“, ili bar dukat, a bile prodavane po groš; zato se ceo svet grabio oko tih krofni, pa su kidane sa uzbuđenjem, jer su svi tražili u njima zlatnik, a kad bi on najzad bio otkriven, nastao bi pljesak, zadirkivanje i urnebes.
Takva je, otpilike, bila atmosfera u kojoj je stari Beograd nekad ispraćao staru godinu i očekivao „novo leto“, polažući u njega nove nade i pozdravljajući ga sa verom u budućnost!“.
Ako se tako ispraćala Stara i čekala Nova godina, možemo tek zamisliti kako je ispraćen Stari, a dočekan Novi vek! Obećasmo pomešano, sve troje: kod kuće među svojima (čitanje), „Grand-hotel“ i „Radničku kasinu“ (program znate), na biranje. Lepo i otmeno štivo ste pročitali, zaslužili ste i makenbal i poselo, a tamo se mnogošta čudnog i burnog događalo u noći između dva veka. Ali, osim na lud i nezaboravan provod u Grandu i Kasini, moraćamo, na žalost, da svratimo i u Beogradsku duševnu bolnicu! Zašto? Pročitaćete.

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *