NEŠTO LEPO III

iz arhive 199?

 

Mogli bismo opet na onu letnju pozornicu na skveru kod Kalenića pijace. Scena bi bila prazna da na klupi ne sedi, licem okrenut suncu jedan starac. Kao da ga sam Beket doveo i ostavio da čeka.

Starac se zove se Stefan, stanuje tu blizu, u Baba Višnjinoj. Od kako se ustalilo lepo vreme svaki dan sedi na klupi, prigreva kosti na suncu, žmirka, možda sanja. Čovek je tu, pozorište može da počne. Komadić u tri čina.

Preko skvera prolazi poštar, leluja se i zvižduće “O sole mio!” Starac otškrine jedno oko; ne nada se pismu, niko mu nije pisao odavno, nikome nije pisao. A poštar ga obraduje. Penzija! I jedno pismo! Sa šarenom markom – kengur u skoku, hoće da iskoči iz marke. Australija! Starac dugo gleda u kengura, prevrće u rukama pismo. Oseća pod okoštalim prstima nešto čvršće u koverti. Možda fotografija? U Australijii njegov sin – nije mu se javljao osam godina. Starac ne obraća pažnju na poštara, koji mu, začas, odbroji penziju: šest stotinarki, nešto sitniša. “To je tvoje”, starac mu vraća nekoliko dinara. Poštar krivuda dok prolazi preko skvera; uvek tako u veseli dan kad se dele penzije. Sto četrdeset penzija u njegovom reonu, puta sitniš, plus rakijica, pivo, kafa i kolači… Gotov je prvi čin!

Starac plašljivo otvara pismo. Da, fotografija! Na slici pegavi dečak sa velikim kačketom, obrnutim naopako, smeje se, namiguje.

Na poledjini: “Mom dedi Stefanu – njegov unuk Stefan.”

“Ja imam unuka!”, starac podigne ruke, maše, doziva – “Poštare, poštare!”, a glas mu ne izlazi iz suhog grla – “Ej, poštare!” Veseli poštar zamiče levo u Kičevsku. Uznemireni starac, pogođen iznenadnom srećom, sa šest glatkih stotinarki u jednoj, i slikom malog Stefana u drugoj ruci… Gotov je drugi čin.

Preko puta, u pečenjari na ćošku Maksim Gorkog i Kursuline Cigani trubači odložili u prašinu duvaljke, jedu pečene piliće. Starac im maše rukama, zove… Svakome ko prelazi preko skvera pokazuje pismo i pare… “Hoću da častim, moram da častim.” Trubači brišu rukavima umazana usta i brade, pretrče preko ulice, zgrabe starcu iz ruku stotinarke, počnu da sviraju iz sve snage. “Đurđevdan je…” Začas se na skveru skupe ljudi i žene, dečurlija, željni igre, hvataju se u kolo.

Starac Stefan se vraća na svoje mesto pod toplim suncem, sedi. Malo gleda ljude kako igraju, malo dremka, ali ne ispušta iz stisnute šake, desne, sliku svog unuka imenjaka. A leva šaka mu visi sa strane, prazna, bez onih nekoliko glupih stotinarki. Ovde bi mogao da bude kraj.

Lep kraj?

Stefan B., starac, već danima, od kako se ustalilo vrlo letnje vreme, sedi svaki dan na kasnom popodnevnom suncu, u isto vreme, sanja isti san: prekoputa njega na klupu seda neki blag, prijatan čovek. Kao da su odavni prijatelji, gost iz sna ga pozdravi, uvek istim kratkim osmehom i istim običnim, poluoficirskim, pozdravom, dva prsta primaknuta pa odmaknuta od slepoočnice.

Niz sunčanih, istih dana. Ali, dodje dan oblačan, kišan. Stefan B. podje prema Skveru, ali odustane od sna. I susreta na koji se navikao, bez koga mu je teško da smiri svoje ostarelo, ali još uvek trzavo i drhtavo telo. Cele neći ne može da zaspi. Strepi hoće li sutradan opet biti sunčan dan. Obraduje se zori – nebo je sasvim čisto, već plavo.

Sutradan opet dan pun sunca, Stefan B. na svom mestu na Skveru, zažmuri, čeka. Sna nema. Otvori oči, prekoputa sedi onaj blagi starac iz sna, ali ljut. Mokar, pokisao, promukla glasa: “Nije lepo od vas”, kaže, “čekao sam vas, pokisao, nazebao, svu noć kašljao.” Odlazi, ne čekajući izvinjene. Stefan B. gleda za njim, pokušava da ga dozove, ali glas ne može da se otme iz grla. A mislio je da mu kaže: “Ostanite, molim vas.”

Dvojica pesnika, stari i mladi, sastaju se, često, na Skveru. Nemojte tražiti da pričam otkad se poznaju, kakav ih je ukrštaj sreo. Stariji je odavno odustao od poezije, trideset šest godina nije napisao ni jednu pesmu. Mladi pesnik navaljuje na starca da sastavi makar još jedan stih.

“Učinite to meni za ljubav. Poklonite mi jedan stih. Molim vas. Ja znam da to za vas možda više ništa ne znači, ali ja ne mogu svoj život da zamislim bez vašeg pretposlednjeg stiha.” Starac, dabome, razume mladića. Makoliko mladi pesnici bili uznemireni i burni, oni su mu jasni. Poklonio bi mu stih, ali ne bi, nikako, hteo da ga prevari, nikako!, da mu umesto stiha promuca nekoliko reči. Sve bi se pokvarilo, raspalo u ništavilu.

Jednoga od tih mnogih dana uzaludnog čupanja stiha iz umornog, odustalog pesnika, preko Skvera, pravcem od Kalenića pijace prema Golsvotrijevoj, prolazi, dugo, nesigurnim i opreznim korakom, pesnik Jovan Hristić.

Mladi pesnik citira dva česta Hristićeva stiha, pesnik ih više puta ponavlja, da ih svakako zapamtimo: “Najzad ozbiljno leto posle lenjog proleća…”

Jovan Hristić dugo, dugo prolazi, najzad prođe.

“Kakva li će biti jesen, kakva zima?”, mucaju za njim, teško, kao da se guše, razdvajući slogove, u tihi, odvojeni glas stari i mladi pesnik, svako sebi.

Starac, najzad radosno, posle toliko dana nemoći, gleda mladića. Misli da mu se, najzad, razdužio. “Svi pesnici pišu istu pesmu.” Mladom pesniku još drhte vilice: “Zašto ste mi to rekli?”

Poslednji, zajednički, stih starog pesnika dugo pada, kao široki list platana, dok se lagano ne spusti pored bosih starčevih nogu, u širokim apostolskim sandalama. Stopalo, krljušt stare kože, samo veliki, nesrazmerni, kao tuđ, palac leve noge sa širokim, sraslim i okoštalim noktom, koji se više ne može podrezivati.

“Kakva li će biti jesen, kakva zima?” – poslednji, iščupani stih iz starog pesnika, prvi stih pesme mladog pesnika. Hoće li moći da dopiše dostojnu pesmu? Nikad se više nisu sreli.

Stefan B. pronađe, na Skveru, stare, masne novine, bačene pored korpe za otpatke. Pogleda i vidi da novine nose sutrašnji datum -28. avgust. Da, ako je danas četvrtak, ako je danas 27. avgust 1998. godine. Stefan B. se ne ustručava da pita. “Gospođice, koji je danas datum”. “Četvrtak, dvadeset sedmi avgust, čiko.”

Stefan B. se začudi, poveruje. Novine sa sutrašnjim datumom!

Dve stranice iščupane iz “Politike”, pocepane dužinom, naslovi se ne mogu povezati.

Razmišlja u kakvoj prednosti može biti sa saznanjima šta će biti sutra. Iako se pokidani tekst ne može čvrsto, razgovetno povezati

ipak uspe da pročita vest o smrti jednog poznatog sportiste.

Preko puta Skvera je kafe “Far”, odnedavno na glasu sastajalište mladih, veselih danguba. Nekoliko moćnih motocila, moćnih kao mladići koji ih voze. Kaže se: teraju. Motocikli, oslonjeni na nožice, poređani, jedan uz drugi, kao na nekoj smotri. Mladići sede za malim meremernim stočićima, isturenih nogu, piju pivo i koka kola. Medju njima je i Boris K. o čijoj su smrti već pisale sutrašnje novine koje čita Stefan B.

Mladić se smeje, grli jednu devojku. Stefan B. misli da mora da ga opomene. Šta da mu kaže? “Mladiću!” Šta dalje? Nudi mu novine, to će biti najbolje. Pruža ruku. Mladić seda za motocikl, odlazi. “Mladiću, mladiću…”, pokušava da viče što jače može, ali iz njegovog grla samo nešto šušti “Zaustavite ga…”, moli ošišanog mladića. “Ko njega može da zaustavi? Niko.”

Boris K. uzjaše najmoćniji motocikl, nekoliko puta ga turira, onda poleti.

Besanica. Ceo Beograd ne može da spava. Stefan B. izlazi iz kuće, odlazi na skver.

Poštar ne traži Stefana B. kod kuće, nekako se uparilo da se njih dvojica svakoga dana srežu na Skveru, pre nego što poštar krene u raznošenje pošte po kućama. Stefan B. prima malo pošte – penziju, račune i poneko pismo, vrlo retko. Susret na Skveru je kratak i brz. “Nešto za mene?” “Nisu vas baš svi zaboravili, profesore.”

Posle dugog vremena – pismo. Stefan B. dugo prevrće pismo, krupna živopisna marka – kengur u visokom skoku, nejasan, zamrljeni žig. Sidnej.

Jeste, Stefan B. ima sina u Sidneju. Nije mu se javljao odavno. Stefan B. računa: Da, šest godina od 1992.

Pod prstima oseti: u koverti je još nešto. Fotografija? Spokojno, zna da će ga sadržaj pisma obradovati, otvara pismo. Fotografija, u boji: riđokosi dečak, tri-četiri godine, gleda ga pravo u oči, ali nekim strogim, jogunastim pogledom. Na poledjini, ćirilicom: “Mom dragom dedi Stefanu, unuk Stefan.”

Starac brzo proleti kroz sinovljevo kratko pismo. Živ je, zdrav, radi, zarađuje, ima kuću, automobil. Zorica (Zorica? Da, njegova snaja.) se teško kreće, kičma.

***

Imam jedan stari, vojnički, oficirski sanduk. Okovan. U njega trpam stare rukopise, sveske, fascikle, Davno započete, zapuštene tekstove. Godinama odlažem da sredim taj haos – sličan haos je u glavi svakog pisca – ne samo pisca, svakog čoveka, brate, Sve misli, imaću vremena, jednom ću na miru sve to da složim. Kao da se prošlost i naše rasute misli mogu upokojiti… Govoriti o SLOBODI. Zapisao sam ovu belešku i sklonio je u staru fasciklu. Voleo bih da i sutra nešto lepo dodam.

 

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *