Trideseti dan

(Baka Rada prelistava Dnevnik.) Deco, narode, kako vreme brzo prolazi, prosto leti. Evo, prodje još jedan mesec. Šta se sve nije dogodilo za ovih mesec dana! Kao neka televizijska serija!

 

Mićko unapredjen za desetara, bio na nagradnom osustvu, u Novom Sadu, kod devojke, položio ispit za radio-telegrafistu… Još tri meseca pa kući, odužio vojni rok, svoj čovek… Odmah ćemo da ga ženimo!

 

Maja promenila tri momka, napisala dramolet “Kako su se volele dve slatke budalice” – Mita i ja – i izabrana za “Najlepši osmeh godine”… Sve za samo mesec dana!

 

Raka postao omladinski reprezentativac u vaterpolu, gostovao u Turskoj i popravio keca iz istorije… Nabubao Punske ratove, Hazdrubala i Hanibala. I, na zdravlje mu, popravio se – još dva i po kila, sad ima devedeset… Sve čisti mišići! A za apetit, ne pitajte, smazao bi masno ćebe.

 

Bilja! Moja crna Biljana! Za mesec dana skroz promenila fazon. Od čiste čistijate divlje pankerke: železničarski šinjel, rudarske gumene čizme, štrikane vunene čarape do preko kolena, vezane kanapom, kosurača, ofarbana – pola lila, pola zeleno, preokrenula se u “autentični srpski šumadijski folk fazon”! Sve po onoj pesmi: “Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci”, kako ono ide: “košuljica tanka – prava Srbijanka”. Da je vidite u narodnoj nošnji – lutka. Moram da je nateram da se slika. Brzo, jer ne znam koliko će dugo da je drži taj fazon.

Samo kad bi me poslušala da iščupa iz nosa onu mindjušu. Neće!

Svojeglavo, namćor dete. Da mi je samo znati na koga je. Ipak, hvala joj do neba – odvikla Mitu od duvana. Skoro će mesec dana da nije dim povukao.

 

Moj Šomi! Srce bakino. Šta je sve on pregrmeo za mesec dana! Nije ni čudo što je porastao za tri prsta.

Ovde, na vratima, Mita mu uzima meru. Svakog prvog ga uspravi uz ragastol da zareže recku. Od kad je bio ovolicni… Sad je skoro stigao dedu, fale mu samo dva prsta.

Sam i¿±¿ao na roditeljski sastanak. “Svoj čovek!”

 

Boban naučio da vozi traktor! A pre toga, sećate se: ujeo ga majmun za prst, kad ga deda vodio u Zoološki vrt, naučio da igra kolo, imao teško zapaljenje srednjeg uva, ali mu bioenergetična, lekovita Baba Rada izlečila uvo – ovim radioaktivnim dlanovima.

 

Ljiljka dobila sve zubiće, naučila pesmicu, čika Jovinu: “Taši, taši tanana…”, samo da je čujete kako cvrkuće…

I dobila brata, rodjenog! Radeta! Ima li lep¿±¿eg poklona za dete nego kad dobije brata ili sestru!

Ni lepšeg poklona za babu i dedu nego kad dobiju novog unuka ili unučicu!

 

Draga dečice, narode, mi ćemo se danas rastati. Dosta je bilo – trideset dana, sto trideset stranica iz mog Dnevnika o unucima.

Za rastanak sam vam spremila iznenadjenje – dovela deda Mitu, mog čoveka i najboljeg druga, moje deveto unuče.

 

Mito, dodji! Mnogo je stidljiv. Dodji da te vide, da pozdraviš decu, da im mahneš, ovako…

(Rada dovuče Nikolu Milića, on se, tobože, opire. Skine šešir, pokloni se.)

 

Nikola: Dobro veče, deco. Dobro veče, poštovani narode. O meni je Rada pričala i pisala u svom dnevniku svašta. I šta je bilo i šta nije bilo. Ja, deco, kao svaki deda, imam samo jednu manu – volim moje unuke. Najviše na svetu.

Izvinite na smetnji. Laku noć, dečice!

 

Rada: Laku noć. Laku noć, svima. Ko zna, možda ćemo se uskoro opet sresti. Možda ćemo da napravimo od ovih pričica o dedi, babi i unucima jednu televizijsku serijicu. Šta mislite, a? Ako vi to budete želeli.

Ćao! Mito, kaži deci: ćao!

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *