Trinaesti dan

(Rada sa pregačom, pred njom testo, gnječi ga, valja oklagijom i sve kako ide. Odlično raspoložena.)

Deco, narode, i ja sam – dok sam bila mladja – volela da skupljam recepte za testa, jela, kolače, torte i druge djakonije.

Ne moram da se hvalim, ali postoje dva-tri specijaliteta koji se, ne samo u našoj familiji, zovu mojim imenom: Radina čorba od rasola se sprema i služi i dan danas u kafani “Dobro jutro”, gde je nekad navraćao, češće puta, moj Mita, ili – posna Radina pita kupusara – sve većinom na bazi kupusa, a mora biti da ste čuli za moj Crni kuglof… Niste? Kako to? Pa pisalo je u “Politici”.

Ali, više ne pišem, jer mi se, najzad, pokazalo: kako će izići neka ukusna mandža, prste da poližeš, najfiniji parfe ili koh, ne zavisi toliko od recepta i tačne mere, nego od neke sasvim desete stvari. Od jednog posebnog sastojka! Od pesme!

Uzmimo, na primer, Sahar-tortu original! U Velikom Srpskom kuvaru koji je pre skoro sto godina sastavila gospodja Katarina Popović-Midžina sve lepo piše, od reči do reči: “U činiji se umuti 14 dekagrama sveža putera sa 14 dekagrama šećera, 3 cela žumanceta i 1 celim jajetom, poprilično dugo; doda 2 pločice uribana šokolade 1O dekagrama neljuštenih sitno utucanih badema i 2 1/2 dekagrama prosejanih mrvica od zemičaka; dobro izmeša, saspe najposle i čvrsta pena od 3 belanceta i ponovo izmeša, saspe u kalup i peče. Ispečena i ohladjena torta, prevuče se odozgo prvo pekmezom od kajsija, pa onda ostaklicom od čokolade…”

I vi sve uradite kako savetuje gospodja Midžina, ali – badava!

Postoji, uvek, još jedan dodatak o kome ništa ne piše u Velikom kuvaru. Ja, dok pravim moju Saher tortu – original!, uvek mislim na moju unuku Bilju – ona najviše voli sahericu – mislim na nju i pevam: “vi-vi višnjičica rod rodila od roda se salomila… nema vi-vi višnju ko da bere… nema višnju ko da bere…”

Mutim i pevam, a zašto baš Višnjičicu, ne znam. To je moja pesma za Bilju. Ja za svako moje dete i unuče imam po jednu pesmicu, kad na njih mislim ili kad spremam nešto šta oni vole – pevam! I ispadne ne mož biti bolje i ukusnije. Tu je izgleda tajna.

Ili, da uzmemo drugi primer. Kad pravim kapamu, a moj Mita voli kapamu sa kiselim mlekom – neopisano, ja pevam, zna se: “Kad sam bio mladjan lovac ja… Jedna me je moma volela…”

A znate ko je bila ta “moma”? Ja! On to zna, pa me i sad, neki put,čika. Bude da malko cvrcne, okasni, spremim se da ga grdim, a on se smeje i peva: “Kad sam bio mator lovac ja… Jedna me je baba grdila…”

Pa kako da ga grdim, kažite? Idi bestraga! Iju, deco, narode, šta ću se sve večeras izlajati…

(Bira brojeve telefona.) Ljiljka, srce bakino… Svi imaju svoju pesmu, ali tvoju zna celo Banovo Brdo, ceo Beograd, svi… “Taši, taši, tanana i svilena marama…” Spavaj, zlato, lepo sanjaj… Laku noć, Banovo Brdo, laku noć Bajina Bašto, Zubin Potoku, Bačko Novo Selo, laku noć, Kadina Luko, Kokin Brode, Marinkova Baro i Miljkova Bašto, laku noć, lepo sanjaj Bela Palanko, Beli Potoče i Bijelo Polje, Crni Vrhu, Crna Baro i Crna Travo, Zelena Livado, Durmitore i naše Plavo more…

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *