Gospođa Svetlana je bila zaista savršena žena! Uvek sam joj se divila, a sad, posle svega šta joj se dogodilo, divim joj se još više. A dogodila joj se iznenada, ljubav – pozna, ali zrela, ozbiljna i duboka, svetla! Ljubav koja ozari i čitav prethodni život, ispuni ga smislom.
Zbog toga moram, ukratko, da ispričam njen, dotadašnji, sređeni i uzoran život.
Svetlana je izdanak jedne od onih, sve ređih, gospodskih, ali nažalost istanjenih, srpskih familija, koje su, više od svega, pazile i držale do svog ugleda. Njen otac je bio botaničar koji je ostavio lep trag u nauci, znalac sveg bilja i kovilja u našim krajevima, ozbiljan i uperen čovek, samo malčice ukos i tužan, jer je rano ostao udovac. Njena mama, Isidora, istinska lepotica, se utopila jednog odavnog leta, prvog posle rata. (Sećam se: svi smo, obradovani slobodom, deca, roditelji, starci, čak i naši omiljeni psići i rumena prasad, jurili smo, niko nije mogao da nas zaustavi, na staru, zapuštenu plažu; ah, naši prvi kupaći kostimi!, ah, oni koščati mladići, u dugim gaćama do kolena, što skaču sa visokog železničkog mosta!, ah, one automobilske gume, iskrpljene sa sto zakrpa!, ah, one velike lubenice što se hlade u plićaku …) Iznenada, u sred mirne vode, otvorio se podmukli moravski vir, kao da je neka pijavica uvukla u vrtlog, samo se, za trenutak, iz zavitlane matice, izvila njena ispružena ruka, kao uspravljena grančica … Nestade lepa Dora, učiteljica, ćerka šefa železničke stanice u našem gradu … Za njom je ostala još jedna varoška legenda, ali i devojčica.
Svetlana je imala samo četiri godine. Otac, večiti verenik (tek se vratio iz zarobljeništva), se nije ponovo ženio, još više se posvetio svojoj nauci, i ćerki jedinici. Familija se, dabome, starala o oboma, ali su devojčica i otac živeli sami, u lepoj i udobnoj kući, okruženoj velikim vrtom, pravom botaničkom baštom, u gustoj, dvostrukoj samoći.
Majčina smrt je sigurno ostavila dubok beleg u Svetlaninoj duši, ali nije od nje načinila ni utučenu, ni razmaženu, ni izopačenu devojčicu; naprotiv, Svetlana je bila vedra i jasna (da, to je najbolja reč), ona je uvek bila jasna osoba. Otac joj je, vrlo mladoj, tek je napunila jedanaest, prvi razred ondašnje gimnazije, poverio i sebe i nju na brigu i vaspitanje. “Sine moj, otsad ćeš se ti starati i o meni i o sebi. Mogu li se uzdati?”, pitao je. Svetlana se zavetovala: “Trudiću se, tata.” Zakletvu je dostojno održala, brinula se ne samo o rasejanom ocu, nego i o dvema tetkama, očevim starijim sestrama, ostarelim usedelicama. Bila je besprekoran đak, devojčica i devojka koju su svi poštovali, i pomalo se od nje pribojavali … Varoš, dabome, ume često da bude pogana i zlurada, jedva čeka da se neka vrlina raspadne i pokvari; ali, začudo, svi su se starali da koliko toliko ugode i pomognu starom učenjaku i travaru, pogotovo kad se proneo glas da će ga primiti u Srpsku akademiju nauka.
Kad je došlo vreme za Svetlanine studije, prodali su (bolje reći: poklonili) staru kuću u varoši, staklenik i botaničku baštu – gradske vlasti su olako i lakomisleno obećale da će se starati oko vrta. U kuću su uselili jasle i obdanište i, kao uvek, odmah se bacili na rekonstrukciju, začas sve uprljali i upropastili. Kupili su lepu kuću u Beogradu, gore na Neimaru. Botaničar nije dugo uživao akademske počasti. Beograd mu nije prijao, ugasio se posle samo dve godine, nije dočekao da vidi kako je Svetlana, “njegov sin”, blistavo završila studije klasične filologije na univerzitetu.
Odmah je dobila lepo i ugledno mesto u Arheološkom institutu Akademije, ne zbog toga što je bila kći akademika, već zato što je bila zaista izvrstan znalac klasičnih jezika i književnosti. Znam da ste nestrpljivi da čujete gde se to Svetlana prvi put u životu okliznula. (Zaista, prava reč: okliznula.)
Zamislite, ta i takva, savršena i besprekorna devojka i lepojka, oko koje su se uvek vrteli najbolji kandidati, beogradski don žuani i favoriti (jedan njen profesor, poznati univerzitetski zavodnik, bio je u nju “smrtno” zaljubljen, sigurna sam da se ni dan danas nije odljubio), se zatreskala u jednu lepuškastu budalu, hokejaša “Crvene zvezde”! Ime da mu ne pominjem, vrtirep i nije imao ime nego nadimak: Lepi Miša, Miš Slatkiš!
Udes baš voli da se izmotava i tera šegu sa nama, samo da pokaže svoju moć i inat.
I, zna se: Miš Slatkiš je smotao Svetlanu. Osrednji hokejaš, koga je beogradska publika volela zbog bodičeka i ludačkih nasrtaja na protivničke igrače i sudije (jednom je golom glavom razvalio i razneo ogradu oko hokejaškog igrališta) i prevodilac otmenih i savršenih Horacijevih oda i epistola! Sve nije trajalo ukupno ni godinu dana – Miš Slatkiš je otperjao čak u Indiju i Pakistan! Igrao je hokej na travi. Zatim: Amerika, Kanada! Agent za prodaju sportske opreme kod “Adidasa”! Pričalo se: mnogo zaradio, a nije se obogatio. A imao je osmejak širok, sladak, gladak, mahao nam je sa velikog plakata Olimpijskih igara u Minhenu. Koka kola! Naš Miš Slatkiš.
Bili su idealan nepar. U zbrzanoj, burnoj i neverovatnoj ljubavi besprekorna dama Svetlana i brljivi hokejaš, maneken dobili su ćerku – Ninu.
Kao po nekom, odavno zapisanom, porodičnom proročanskom zapisu, Svetlani bi suđeno, kao njenom ocu, da sav život posveti svojoj nauci i svojoj devojčici. Ali, njena Nina nije ni malo ličila, ni karakterom i po naravi, na svoju majku; Svetlana nije mogla, kao, onda davno, stari botaničar, da joj poveri: “Sine moj, otsad ćeš se ti starati o sebi, i o svojoj majci.” Malecka je bila prava lucprda, isti otac: slatka, brljiva, razmažena, neukrotivo derle, šizika, pravo jare … I vremena se izmenila, sad se sve ugađalo dečurliji, deci dece cveća i sreće, šezdesetosmaši su po skupu cenu otkupljivali grižu savesti. Prva devojčica u Beogradu koja se obrijala do glave i protrčala gola golcata Knez Mihajlovom (reklama za neku predstavu u SKC-u) bila je Svetlanina ćerka!
Jadna njena majka! Jedared se usudila da je ostavi samu i ode na nekoliko dana od kuće (na neki skup helenista u Delfima); u tihoj i skrajnutoj kući na Neimaru Nina je napravila legendarnu žurku, koja se i dan danas prepričava u Beogradu: kao u nekom filmu, došli iz milicije da ih rasteraju, ali su se mladi milicioneri pridružili pankerima, napili se kao ćuskije, pevali na sav glas: “Daj nam sunca!”. (Baš kao u Borinoj “Koštani” stari Hadži Toma!). (O toj žurki je pisao i “Nin”, mnogi pametari su se dali na posao da objasne šta se to dešava sa našom zlatnom decom. Dockan, više se ništa nije moglo objasniti, matica je vukla splav meduza u vodopad.)
Nego, život je zaista fantastičan romansijer, spaja i razdvaja, veze i prepliće najneverovatniji vez, pruži li mu se i najmanja prilika.
Da nekako odvoji ludaju od “rđavog društva” (u kome je Nina uvek bila kolovođa), Svetlana je pred maturu ispisala ćerku iz opasne Četrnaeste i upisala u poslednju klasičnu gimnaziju (Šuvar još ne beše stigao da ukine, mora biti da su to krili od njega), da bi joj ćerka bila pod stalnim nadzorom … U prvo vreme sve je bilo ne može biti bolje: Nina se uprepodobila (od izmotavanja ili u nekom novom fazonu? – ne znam), oblačila se kao kveker: dugačka siva suknja od grubog tkanja, cokuletine, rekla, kosicu upredala u kikice i išla u crkvu! Bacila se na učenje vizantijskog doba! Ona, Nina!
To je, dabome, sasvim zbunilo i raspametilo njenu majku. Svetlana se našla na novim mukama, još težim: Šta da radi? Imala je dobru i pouzdanu prijateljicu, našu drugaricu još iz gimnazijskih dana, Miru Marković (ne, nije ona na koju ste pomislili, jedna druga, vrlo pametna i ugledna žena, psihijatar), pa se posavetovala sa njom. Dobila sasvim starinski savet: “More, ženo, gledaj nekako da je brzo udaš i uvališ nekom ko će se s njom kršiti, a ti, draga moja, spasavaj sebe. Nađi i ti nekog, što pre! Seks, seko, ali u umerenim količinama, paučinu da skineš”, kikotala se luda psihijatresa (svaka njena seansa sa pacijentima završavala se uvek istim savetom: seks, jer, dabome, ni Mira nije na najbolji način umela da reši svoj problem, u stvari nikako nije znala da dozira šta je to “u umerenim količinama”, ali to je druga priča, da ne skrećemo s puta …) Vratimo se našoj priči, jer, zaplet tek počinje.
I u našim školama se, ponekad, obavlja masovno testiranje znanja i merenje inteligencije učenika – to neki veliki projekat Uneska, na koji je pristala i naša zemlja: te godine testiranje vršeno i u Svetlaninoj gimnaziji. Ispitivači su bili zgranuti: naišli su na dečaka koji je posedovao indeks inteligencije 172, od mogućih 180 – genije, samo dvojica od 150.000 ispitanika! Iako je test, u načelu, bio anoniman, svi su nagrnuli da vide to čudo od mozga! Buduće genije je bio jedan stidljivi mladić, dugih trepavica, vlažnih crnih očiju, vrelih, crvenih, izgorelih, malo ispucalih usana, visok i loman, dugih ruku, produženih, beskrajnih prstiju, uvek nalakćen, dlanom pridržavao svoju lepuškastu glavu, ovako. (Opisujem ga ovako, kao da ga crtam, jer sam ga, kasnije, lično upoznala.) Zvao se Nenad, kao onaj u pesmi.
Dabome, profesorica Svetlana je lepog momčića primetila pre nego što je buknula njegova iznenadna slava najinteligentnijeg dečaka u čitavoj SFRJ, ondašnjoj! Od početka školske godine primetila je i osećala njegov vlažni, zamagljeni pogled ispod dugih trepavica, kao u devojčice. Sedeo je u klupi pored prozora, kad god bi pogledala u tom pravcu, da vidi nebo, granje ili oblake, u tom osvetljenom ramu ugledala bi njegovo lice, anđeosko i glatko, kao na slici. Uvek bi se zbunila, osećala nelagodno, kao zatečeni krivac; dečak bi brzo oborio svoj pogled i ušeprtljao se – oboma se činilo kao da prekoračuju neku nejasnu i opasnu granicu.
Svetlana je i sama nekoliko puta pomislila i poželela: o kako bi bilo lepo kad bi se njena Nina i ovaj čedni mladić zavoleli! Da, ponekad se dogodi da se brzoplete želje vrtoglavo brzo ispune; međutim, tad najčešće ispadne naopako, kao što je bilo između Nine i Nenada.
Nije se još bila ni razglasila Nenadova slava “najpametnijeg”, a Nina ga spetljala, i “odvojila”, kako sada kažu. Nini se možda i samoj učinilo da se zaljubila, dovodila ga kući, bajagi da joj pomogne u učenju – napisao joj je čitav maturski rad: nešto vrlo zanimljivo o ceremonijalima na vizantijskom i nemanjićskom dvoru, rad je, sa njenim potpisom, objavljen u časopisu “Delo”, mnogo su je hvalili, pa je Nina uobrazila da je pisac, poetesa. Svetlana se radovala ovoj vezi i ljubavi, složila se da posle mature njih dvoje odu u Pariz! Nije bilo srećnije žene od nje, činilo joj se da je, najzad, rešila jedan svoj nerešiv problem – posle toliko mnogo godina brige, nervoze i straha, izgledalo je da joj se ipak sudbina osmehuje.
Posle dve godine glatke i slatke ljubavi, deca su se uzela. Nenad je upisao astronomiju, iako su mu iz SNO i samog Generalštaba nudili vojnu stipendiju za studije u inostranstvu, u Americi, gde poželi (Nenadov otac je bio oficir, instruktor koji je godinama radio na obuci vojski u prijateljskim afričkim zemljama), između vojske i zvezda zaljubljeni mladić je izabrao zvezde. Mladenci su se smetili u kući na Crvenom krstu. Zadovoljna “mamica” im je u svemu ugađala, ponosila se ćerkom, a naročito zetom, kome su svi proricali karijeru blistavog zvezdoznanca. “Moj Nenad je srpski Kopernik!”, hvalila nam se, a Kopernik nam je, za zabavu, svima, sastavljao horoskope. (“Astrofizičar se zabavljao opasnom igrom – astrologijom, čitanjem sudbine iz zodijaka. Nina je ove horoskope objavljivala u raznim novinama; začas je, eto, pronašla svoju novu igru i strast …) Svetlana je obožavala zeta, čak se ponekad usuđivala da ga pomiluje po obrazu i poljubi. Sve kao u nekom filmu, a onda se, iznenada, sve opet stropoštalo. Nina je pobegla od kuće, nestala! U nekom nesmotrenom horoskpu (ludača, počela da veruje u prazna proročanstva, koja se, bogami, ponekad ispune) složilo joj se da će otputovati daleko, daleko … Tako se i zbilo. Nestala!
Ali to je druga, to jest treća ili četvrta, ko zna koja, priča u ovoj zamršenoj priči o iznenadnoj, poznoj i ispunjenoj ljubavi jedne žene. Ne bi valjalo da me skrene s puta da vam ispričam najvažnije; zbog toga neću dalje tim ćorsokakom. Samo ovo: Nina se obrela u Kanadi, da se stara o svom oduzetom ocu. Naš malčice odrtaveli Miš Slatkiš je strašno nastradao, slomio kičmu, ali ni to nije moglo da izbriše onaj večiti, blesavi, bezazleni osmejak sa njegovog lica, a taj osmejak se još mogao dobro da unovči, Miš je reklamirao invalidska kolica na motorni pogon. Videla sam kod Svetlane sliku u “Vog”-u, preko cele stranice: u kolicima Lepi Miša, osmeh od uva do uva, milion belih blistavih veštačkih zuba, kolica gura Nina, u kostimu časne sestre!
Eto, nekome su suđeni Večita igra i Veliki cirkus, biće da im je pisano u zvezdama, a nekome Večita strepnja, ali i Velika sreća, ako se ukrste putanje razmaknutih zvezda. Ovo drugo je, izgleda, bilo pisano Svetlani i Nenadu.
Sad počinje najzanimljiviji deo naše priče.
Nina je odlutala za svojom varljivom srećom, Svetlana i Nenad su se osećali napušteni i uvređeni, delili su svoju patnju na dva dela. Prolazili su nejasni, zbunjeni, rasejani i nervozni dani, i meseci, potpuno isti ispražnjeni rituali čekanja: čekali su da se Nina vrati, uzalud. Vreme, koje, kažu, sve leči, u ovom slučaju nije tešilo. Ujutru, za prvom jutarnjom kafom, razmenili bi dva teška, duboka uzdaha (kao dva razmaknuta tona na gitari, uvek ista) i ukrstili dva utučena pogleda: njegov, onaj isti, mutni, vlažni pogled kroz teške i guste trepavice, koji je ona, još onda davno, u razredu, hvatala kako zuri u nju, i njen, nervozan, kratak, polomljen, sasvim rasejan – nije mogla da ga zadrži, ni za tren, u osovini njegovih očiju, pogled joj bežao, tražio nešto iza njega, u granju i oblaku, oivičenim ramom prozora. Odlazili su svako za svojim poslom: ona u biblioteku, ili školu, on u opservatoriju na Zvezdari, gore u Volginoj.
Srpski Kopernik, sa Q-koeficijentom od 172, nije napredovao onako kako se od njega očekivalo, usamio se, postao nepoverljiv prema kolegama, upustio se u neki zamršeni astronomski račun. Svi su, ispočetka, imali razumevanja za njegove ljubavne jade, čak su i pokušavali da ga razonode i uteše, momci ga vukli na utakmice i u kafanu, devojke ga zadirkivale i mamile, badava. On je uvek žurio kući, iz kuće nije izlazio.
Ni sa Svetlanom nije bilo bolje, ali mi smo njen slučaj brzopleto i olako objasnile: “prelazno doba”, klimakterijum! (Najlakše je tako: izmisli se neka reč, široka, glomazna, neprijatna, koja sve pokriva. Ćuti, trpi, čekaj! Šta?)
Nervozna, rasejana, nesređena, Svetlana je raskinula svoju dugu, desetogodišnju polutajnu vezu sa našim čuvenim dirigentom (ime da ne pominjemo), nudio joj da pođe s njim u inostranstvo (dobio je katedru na nekom konzervatoriju), odbila ga. Zašto? Nije umela da nam objasni.
Mi, Svetlanine drugarice (svaka po jedan podebeli ljubavni roman, sa mnogo ožiljaka i nejasnim završetkom, kružok naših beogradskih i provincijskih madam Bovari) sve češće smo se skupljale na čaj i brbljale kao devojčice. Banku je držala, razume se, naša preučena i brbljiva psihijatresa Mirjana, naše predvečernje čajanke su se pretvarale u psihoanalitičke seanse do duboko u noć. Najčešće smo se sastajale kod Svetlane, tu nam je bilo nekako najprijatnije, dolazile smo, tobož, da tešimo našu drugaricu, da joj se nađemo u nevolji i samoći, a u stvari svaka sa svojom mukom i gukom, sa svojom nesanicom. Svetlana se žalila da slabo spava.
Nekoliko puta je Mira (koja se ne može pohvaliti taktom i smislom za nijanse, nek je po sto puta psihoanalitik) potezala golicljivo pitanje: tašta i zet sami u kući, nesanica = nejebica. To je uvek Svetlanu raspamećivalo, u jednom trenutku je (onakva dama, sva na note!) vrisnula na Miru: “Žabo jedna, nosi se iz moje kuće! Marš u p. paterinu!” (Žaba je Mirjanin nadimak iz detinjstva, poludela bi kad bi smo je na to potsetile). Sve je ispalo mučno, izgledalo je da će Svetlana i s nama raskinuti: srećom kroz dve nedelje smo se okupile na njenom rođendanu, pedeset drugom, kao da ništa nije bilo. Bio je to pravi ženski žur, neke smo, bogami, malčice i popile, šeri, konjačić po konjačić, guc-guc, prođe ponoć … U sobi na spratu gorelo svetlo, Kopernik je mrsio svoj zamršeni račun. U jednom trenutku, oko ponoći, zet je sišao odozgo – kao neki vampir, obučen u tamno, svečano odelo (u njemu se venčao sa Ninom), obukao ga, valjda, zbog Svetlaninog rođendana, u rukama je imao neki prekrasan kovčežić, od ružinog drveta i belokosti, opervežen srebrnim okovom, podigao je poklopac, iz muzičke kutije oglasili su se svečani, kristalni zvuci (neki ljupki Skarlatijev komad za klavsen). Dugo je silazio, kao sa neba, sporim, laganim korakom, pozdravio nas – umuknule smo kao gole devojčice zatečene noću na plaži. Bio je zaista lep, kao sa onog sveta, anđeo. Žaba se nije uzdržala: “Poješću te, mali, kad tad.” Uplašene, pogledale smo u Svetlanu – slavljenica je prsnula u smeh. Buknula je neka neopisiva i obesna sreća: kao u nekom pozorištu, nas pet-šest malo cvrcnutih matorih koka, budućih bakutanera, bile smo, iznenada, poslužene tajnim specijalitetom kuće, jednim istinskim lepotanom. Poželele smo da ga pipkamo, mirišemo, da ga štipamo. Molile smo ga da nam čita iz zvezda i sastavlja srećne horoskope. I on je bio dobre volje. bilo je to jedno čudno veče, ispunjeno pretskazanjima koje, onda, nismo umele da protumačimo. Naš Kopernik je briljirao, ponašao se lako, kao da je ceo život proveo u nekom galantnom salonu. (Možda se to meni samo činilo, priznajem: gucnula sam malo više.)
Posle ovog čudnog pozorišta i ponoćnog snoviđenja sve nam je sa Svetlanom i njenim zetom izgledalo drukčije, nekako sasvim jasno i nevino, obično i lepo, jednostavno: prihvatile smo ga kao nekog svog, raspitivale smo se kod Svetlane kako je, ponekad i sa njim razgovarale, lako i bez primisli, srdačno, šaleći se, zvale smo ga: “Zete!” Sve smo, dabome, bile uzdržljive, ali ko da zaustavi Žabu da ne krekeće?
Okomila se na našeg, zajedničkog, slatkog Zeta, kao da je samo njen, više nego i Svetlanin. Uobrazila da može da mu pomogne, krila se iza teze da na njegovom slučaju prouči problem: šta to koči jedan izraziti talenat, moćne intelektualne dispozicije da ne ostvari sve svoje potencijale? (Budalaština! More, Mira Žaba, nezasita čedomorka, je htela, po svaku cenu, da ćapi još jednog vilinskog konjića.)
Svetlana joj nije branila, nego čak i podsticala; možda se nadala da će doktorka, svejedno kako, zaista pomoći Nenadu. Behu prošle već dve-tri godine od kako je živela u istoj kući i domaćinstvu, u nejasnoj zajednici sa bivšim zetom; polako se gasila nada da će se Nina ikad vratiti, mladenci su se čak i razveli, sporazumno, u kanadskom konzulatu. Međutim, Nenad se nije selio (nalazile smo mu lepe stanove), stalno je odlagao, smišljao stotinu razloga da izvrda, tobož – čekao je da dobije obećani stan od Instituta.
Žaba nije uspela da se osladi vilin konjicom; posle mnogo i mnogo sati ispitivanja slučaja neostvarenog genija, zaključila je da je Nenad uvek bio, i ostao, beznadno zaljubljen u svoju profesoricu! On nikad i nije voleo Ninu, nego je, dabome: nesvesno, sve činio da bude blizu Svetlani! Čest slučaj zaljubljivanja u profesoricu, koji običo prođe vremenom; međutim, naš Zet izgleda nije mogao da se iščupa iz opasnog kolopleta, uplitao se sve više i više.
Šta sad da se radi? Mira Žaba je postupila po tobožnjoj stručnoj savesti – svoju dijagnozu, u svoj njenoj zamršenosti, saopštila je i Nenadu (“Golupčiću moj, ti si zatreskan u taštu”) i Svetlani (“Dušo moja, takva i takva stvar”) i svima nama (“Deco, kako da joj pomognemo? I njemu. Da, tu su alfa i omega njegovog zastoja u razvoju, kad to prevaziđe, biće opet genije, Kopernik!”). Tako smo se, nevoljno, sve, upetljale u jednu tako intimnu i tananu, paučinastu mrežu i tajnu, bolje da nismo.
Ljubav nije bolest, da se o njoj staraju doktori, nego sreća koja ne podnosi tuđince i svedoke.
Mislila sam da je najbolje da ih oboje ostavimo na miru, da sami, kako znaju i umeju, razdreše ovaj zamršeni čvor, ali ko može da ukroti ženski svrabež i znatiželju, niko. Nastavile smo, nezvane, da odlazimo Svetlani, dabome, ona nas je primala, srdačno koliko je mogla. Zaticale smo uvek na stolu kovčežić sa Skarlatijem, po kome je bila popala fina prašina, nijedna se nije usuđivala (ni Mira Žaba) da podigne poklopac i pusti muziku napolje. Brbljale smo prazne reči i svaki čas, nehotice, pogledavale prema podestu na vrhu stepeništa – hoće li se pojaviti nenadni Nenad?
A u kući se tih produženih, neizdržljivih dana, i meseci, dešavao pravi ljubavni roman, tema dostojna jednog Flobera ili Morijaka. Iako joj Nenad nikad nije otvoreno izjavio ljubav (eh, “izjaviti ljubav”! nežni, zaboravljeni, starinski izraz – danas izjave daju samo političari, umetnici i fudbaleri, svetini koja jedva čeka da čuje njihove budalaštine), on je znao da njegova ljubav više nije tajna, da je Mirjana ispričala sve, ne samo Svetlani i nama, nego kome je god stigla. Zaljubljenom čoveku nije ostalo ništa drugo nego da čeka. Svetlani je bilo još teže, počela je, i bez grube, trapave pomoći psihijatrese, da ispituje sopstveno srce i svoja pomešana osećanja prema Nenadu – sve je bilo nejasno, maglasto, nerešivo, a to je, valjda, prvi znak ljubavi. Njihovi jutarnji susreti bili su sve kraći, sažeti samo u ona dva uzdaha, skoro bez reči. On je odlazio na Zvezdaru i brzo se vraćao kući, ona je posle posla dugo lutala gradom, razgledala sve izložbe, odlagala koliko je duže mogla povratak kući.
Najzad je donela odluku: zahtevaće od njega da se iseli iz kuće! Popila je šta treba za umirenje i sastavila te dve-tri rogobatne rečenice, koje su počinjale rečima: “Nenade, sine, ti ipak moraš” itd. Iste večeri smogla je snagu da mu to kaže.
Zagrcnuti mladić koji je, bogami, imao dvadeset sedam godina!) je priznao Svetlani da je od Instituta već dobio stan, ali da ga je ustupio jednoj koleginici koja je bila pred porođajem, ali da će se iseliti, već ujutru. Odoše su oboje na počinak, u nesanicu. Jedino sami možete zamisliti tu noć (neće vam pomoći moja priča, ni da vam je priča Turgenjev).
Ujutru, Nenad se probudio u strašnoj groznici i vatri, četrdeset stepeni, goreo je! Ipak je pokušao da ustane, skupi svoje stvari i papire, pune nejasnih crteža, šifri i računa – leteli su na sve strane, kao opalo lišće na vetru. Stropoštao se niz stepenište – dole ga Svetlana čekala, sa uvek istom crom kafom, kao svakog jutra u te tri godine. Ispred nje: kovčežić pun Skarlatija! (Sve kao u starinskom ljubavnom romanu!)
Pozvala je Hitnu pomoć, odeli su ga gore u sobu na mansardi, bez jasne dijagnoze. Lekar je prepisao nešto za obaranje temperature i posavetovao Svetlanu: “Gospođo, savetujem vam jedan bablji lek, on je najbolji za obaranje vatre – istrljajte ga dobro komovicom, ako imate, ili alkoholom, svuda, po grudima, leđima, dlanovima i stopalima, naročito. Poslušajte me, videćete, temperatura će odmah da spadne.”
Svetlana je poslušala doktora. Bez reči, i bez daha, prišla je Nenadovoj postelji, otklonila pokrivač, raskopčala mu pižamu, i ubrusom natopljenim u rakiju, ledenim rukama, počela da trlja njegove maljave grudi. Isprva je to činila bojažljivo, a onda snažno, svom snagom. Otvorio je oči (a onaj njegov mutni i vlažni pogled odjednom se užagrio), gledao je odozdo u Svetlanu.
“Ćuti!”, kriknula je i nastavila da ga trlja, istezala mu prste na rukama, trljala vrele tabane.
Tada, valjda u toj groznici, dogodilo se i ono što im je Usud odavno namenio: poljubila ga, u podgrlo, pomešali se u zagrljaju. Nenad se nije iselio sa Neimara. Dogodila se jedna od najlepših i najpotresnijih ljubavi koje znam.
Dabome, mi, čavke, odlazile smo i potom često na Neimar, našoj srećnijoj drugarici, u kuću punu muzike. I ljubavi! Same smo otvarale poklopac srebrnog kovčežića, da pustimo Skarlatija napolje. Svoju svetlu, ozarenu ljubav naša drugarica, klasičarka, nam je objasnila antičkom sentencom, kojom je odavno savetovao njen omiljeni profesor čika Miša Đurić: “Više je za žaljenje onaj koji zbog pameti izgubi ljubav, nego onaj koji zbog ljubavi izgubi pamet.” Naša Svetlana je dobila ljubav, a nije izgubila pamet, iako je ponekad išla ulicom i zviždukala, u sebi: “O, sole mio!”
SS
sledeća sonata