Kako se odupreti ružnim vestima?

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Sećate se? Prošle nedelje, kad smo razgovarali o laganju, lažima i lažovima, obećao sam, i dao čvrstu reč! da ćemo iduće nedelje, danas, razmišljati i razgovarati o nekoj prijatnoj i lepoj temi.

Jeste, lako je obećati i zakleti se, teško je ispuniti obećanje. Ali, kako misliti nešto lepo, ugodno i prijatno u ove pomračene dane, kad odasvud stižu ružni glasi, vesti i slike o stradanju i patnji nedužnog naroda?

Ponekad mi se čini da je nepristojno i gnusno biti tih i spokojan dok neki starci, žene i nejač, tako blizu, čini ti se da možeš da čuješ kako dišu i uzdišu, odlaze, sa svojim ubogim boščama, u bežaniju i nedođiju iz svojih kuća, i usput, na prašnjavom drumu i izrešetanom mostu, stradaju i ginu.

A opet, mora se živeti. A života nema bez oslonca u nekoj, kakvoj takvoj, nadi. Ni bez utehe u nekoj, kakvoj takvoj, ljudskoj misli i molitvi. Šta da se čini? U nevolji ljudi se napinju da pronadju prečicu do poslednjih rezervi nade i pozitivne, preostale zdrave energije u sećanju na nešto lepo. Svako tu probija svoju prečicu, kako zna i ume.

Da odagnam ove more i sumore, ja tad pokušam da se setim nekog dalekog, dragog i čistog lica, koje me odonud, iz sećanja, blaži i jača. Mislim tad na svog prvog učitelja! (Zvao se… Kratki i jasni opis tog čoveka. Ili učiteljice?)

Drugi put: zažmurim, jako, beonjače da popucaju, svici da mi se razgore, pokušam da se setim nekog predela, i nekog svetla, i nekog komada neba, pod kojim sam se osećao dobro i saglasno sa svetom i samim sobom. Mislim na onu ulicu u Kragujevcu, o kojoj sam vam pričao prošle nedelje. I bude mi bolje!

Neki put se setim neke pesmice u kojoj su reči pametno složene ili skladno povezane da bruje, pa mumlam: “Neumorna pletisanko što pletivo pleteš tanko…” ili “Al` se nebo osmehiva, al` se reka plavi…” Pa, ponekad, bude da popuste ona muka i mučnina.

Jedno vreme mi je pomagalo da se setim kako sam u filmu o Aleksi Dundiću bio konjanik! Uzjašim, u tom dozvanom sećanju, jednog besnog ždrepca, zategnem koliko mogu jače uzde, obodem ga obema mamuzama, konj se propne, pred nama: ogromna, beskrajna stepa!

Ali svaki lek ima svoj vek, ako ga čovek uzima često i preko mere više ne deluje, uzalud zatežem uzde, uzalud se uspinjem u sedlu, mašem isukanom sabljom… Nigde stepe. Okolo samo prašina.

Šta bi valjalo raditi? Imam jednog dobrog, starog prijatelja, on ima, isto tako starog, mačka. Vidim ih odavde, tamo su. Mačak mu u krilu, miluje veliku mačkovu glavurdu, greje svoje ozeble prste, i to je nešto! Još koliko! (Mihiz.)

(Naglo, vedro.) Gospodo, vidim da nisam uspeo da vas obradujem, ali imam jedan predlog. Što pre, čim možete, otidite u Galeriju Akademije nauka, tu u Knez Mihajlovoj. Onde je izložba slika gospođe Ljubice Cuce Sokić. Gospode, kako su to lepe, smirene i spokojne slike. Pomoći će i vama. Meni jesu! Hvala vam, gospodjo Sokić.

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *