O ČUDU

iz drame OSMEJAH SVETOG SPIRIDONA

 

Čuda su osnova svakog živog života. Nije dovoljno verovati u čuda koja su se dogodila nekad, u ono davno Davno, moramo verovati u svakodnevicu čuda… U, skoro veliko čudo… Kad god život… koji je i sam neprekidno čudo… posrne i klone u očaj, čudo je tu da ga obnovi. Zbog toga sam tražila od Adama da dođemo, da se vratimo ovamo, preko mora… Moj sin Lazar našao ikonu, šopot voda će mu isceliti oči… Znam! Verujem! Moj Adam… Adam je bolestan…

Ja sam bila gluvonemo dete… U dom su me doneli kad sam imala samo nekoliko meseci… Nisam mogla ni da jecam, ni da cvilim… Ni da plačem, kao druga deca. Ni da kašljem. Ništa! Mrak. Strašna, nepodnošljiva, gusta, mukla tišina… Bruj krvotoka, šum disanja, drhtavica… Beskrajna vrtoglavica.

Nisam mogla da zaspim… Nekoliko godina… prvih godina! … bez trenutka sna! Slatkog sna! Nisam ni znala šta je san. Moje sestrice su molile: “Legoh spati, Boga zvati… ” I ja sam klečala… kao one… sklapala dlanove… kao oni… ali sa mojih usana se nije uznosila molitva… Ali, Višnji čuje i nečujno. Odlazili su u san sa Malom noćnom muzikom iz te kutije, što je sad u vašim rukama.

Otvorite poklopac, molim vas…

Onaj, u čijim se rukama bude zatekla muzička kutija, otvoriće, valjda, poklopac; čuće se, opet, nekoliko taktova Mocartove “Male noćne. ”

Ja je nisam čula… Ulazila sam u beskrajnu noć, u beskranu vrtoglavicu, još jednu… Jedno sam umela da “predem”, kao mačkica… Ko je umeo to da čuje… Olga je čula; ona je, takođe, umela da “prede”, ovako… Ponekad smo spavale zajedno, u istom krevetcu… Sećam se, jednom, kad je nju bolelo uho… Držala sam svoju šaku na njenom uhu, cele noći… Spavala je… Ne sećam se vrtoglavice…

ALMA

…zuji, bruji, “prede”, neki čudan, gust, mumlav, a melodičan ton koji se može varirati raspoloženjem, izlazi iz nje. Smeje se…

Razumete? Neki put tako, mačeći, razgovaram i sa Adamom… I telefonom, preko okeana… Kada hoću da mu kažem nešto važno… Da ga volim, na primer… Ili nešto o našem sinu, Lazaru, o njegovoj bolesti… Sad kad smo se, sad, posle toliko godina, srele, Olga i ja smo se site narazgovarale, ”predući”.

Dve stare mačke, kao dve mace, nekad.

Tako je bilo sve dok naš Golub nije odleteo. Imali smo u domu i mali hor… Pevali su… Oni. Kažu da je Golub imao divan, kristalni, heruvimski glas… Ja ga nisam čula. Stajala sa strane i “prela”… Ali, onog jutra kad je Golub odleteo, stala sam i ja u hor i – pevala, u sebi… Molitva je izlazila iz mene.

Na onom mestu gde se uvek uzdizao, uznosio Golubov solo… “Aleluja”… kada su svi, sa bolom, očekivali strašnu, neprebolnu prazninu, provaliju… jer naš Golub je odleteo… stari Gospodin je prestao da diriguje, klonule mu ruke… Ali, čulo se: “Aleluja”… Pevala sam ja!

“Deco, naša Alma peva! ”, rekao je stari Gospodin… Čula sam! … i nastavio da diriguje… Pevali smo… Čuo nas Golub, tamo u Gospodovom naručju…

Čudo? Nije čudo, milost Božija. Imala sam četiri… možda četiri stotina četrdeset četiri godine… Te noći sam prvi put zaspala. I sanjala! Harfu!

Bezbroj zategnutih, raznobojnih žica…

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *