O dečjim licima i o albumu sa slikama čuvenih pisaca i naučnika
Hteo bih – naprežem se – da se setim kad sam prvi put video Mladića, ne mogu.
Dokoni profesori su i to izračunali – za četrdeset godina neprekidne službe učitelj ili profesor upoznaju više od deset hiljada đaka, čitav jedan grad. Toliko lica, imena i sudbina ne mogu da stanu u jednog čoveka. U početku, u prvim godinama službe, još i postoje neka glad i radoznalost za novim licima, ali se ona brzo zasiti, javljaju se i bune druga, suprotna osećanja – zamor , dosada, gađenje i strah. Tako je sigurno i u drugim službama koje rade sa ljudima, među onima koji ih troše – lekarima, trgovcima, sveštenicima, oficirima, fotografima, kurvama i činovnicima, naročito. Nije lepo da se čuje od mene, ali deca su, brate, prilično dosadna, još gore – pogana, ponekad opasna, vrlo. Od njih mogi biti dosadniji i opakiji samo njihovi vaspitači, kao po onom pesmuljku „Đaci đavoli, profesori još gori“.
Sa dečijih lica se malošta može pročitati i upamtiti. Ništa osim straha, ulizištva i ponekad panične drskosti. Oni se odmah primete, manje u pogledu i opštem držanju, najviše u onom nemiru i drhtaju oko ustiju. Dečja lica pred učiteljem nisu složena u poredak, lice uz lice, nego u neki besporedak, lice preko lica, sva se tako stope i ponište nejasnim, klizavim i drhtuljavim, zajedničkim licem, kakva znamo iz nemirnog sna i vrućice. Tek kasnije, čudnim izdvajanjem i izborom, iz zajedničkog lica odvaja se poneka jasnija obrazina za upoznavanje i pamćenje. Nije to samozbog toga što se sa lica teško čita, nego što je zapis još nečitak i pomešan. I kasnije sa zrelog lica se malo može pročitati, lice je nejasan zapis, pre će prevariti i zavesti. Ljudi to dobro znaju, zato se onoliko, neumereno, kao Kinezi, osmehuju i mršte, kao naši gorštaci, da zbune, da prevare i uplaše, ako mogu.
Ispočetka sam, čedan kakav sam bio i hteo da ostanem, nastojavao da se pri upoznavanju sa novim učenicima udubim u svako lice, ne bih li odmah u njemu pronašao ono osobito i samo njegovo, uzalud – nisam uspevao da učvrstim prvi utisak. Mlada lica su vrlo slična, osim ako neko ne bi bilo spolja obeleženo ožiljkom, krezubošću, velikom manom, zečjom usnom ili naočarima. To nije poticalo samo od moje slabosti u opažanju nego i zbog pomanjkanja hotimične veštine, koju su neke moje starije kolege profesori bili usavršili do cirkuzantske veštine.
Kada sam – trideset devete – postavljen za suplenta Državne realne gimnazije u G. zatekao sam ih u sumanutoj utakmici, terala se odvajkada, ko će brže da zapamti imena novih učenika. Među
najveštijima je bio Nešić, on je imena i lica đaka sređivao i pamtio nalazeći njihove sličnosti sa rođacima, komšijama i poznanicima, sa kojima je većinom bio u omrazi i zavadi. Nalazio je da neki dečak, ni kriv ni dužan, liči na njegovog ujaka:
– „Isti ujka Voja, sifilističarska nosina, propištaće mi majčino mleko zbog onog maminog nakita što je propio“ – a neka devojčica sa šiškama na kumu – „Kuma Verka, k…. joj viri iz uveta.“
Srećom, ni jedno dete nije ličilo na njega, takva nakaza se rađa jednom u sto godina.
Odvratniji je bio način biologa N.J., koga su đaci svake generacije, često neznajući za prethodni nadimak, prozivali istim nadimkom – Govno. ( Izbegavam ružne reči, ali ću njegov nadimak nekoliko puta sa gađenjem i mržnjom zapisati velikim slovom. Objasniće se i zašto. Bio je G. )
Njemu su deca ličila na životinje.
– „Obratite pažnju, kolega, i imajte poverenja u prvi utisak, u njemu je naš nagon. Govorim vam kao biolog, ubeđeni darvinist. Pročitao sam negde, ne mogu sad da se setim gde…“ – uvek je G. negde nešto čitao, nikad nije mogao da se seti gde – „Videćete, svako lice će vas potsetiti na neke zvere, crva ili domaću životinju, a onda, kad budete hteli da to zaboravite, nećete moći. Pravi čopor. Radost života! Vrlo zanimljivo, proveravam svake godine. Ima tu nešto.“
Nisam povodljiv, pogotovo ne za budalaštinama, ali sam nehotice i nevoljno proverio G. tehniku
– ceo razred mi je za trenutak ličio na iskeženi zverinjak. Zažmurio sam, ugrizao se za sopstveni dlan da se otrgnem, dugo se nisam usuđivao da otvorim oči, a kad sam najzad progvirio kroz razmaknute prste – preda mnom su skičala prasad, blejale ovčice, kevkala paščad, tek poneko dečje lice, ali kao ptičje, sa razjapljenim kljunom i crvenim, plamenim jezikom koji palaca. Umalo nisam zaridao od slabosti.
– „Oprostite, deco, oprostite…“ – mucao sam i izjurio iz učionice.
Ni napolju nije bilo dovoljno vazduha da se nadišem i povratim. Uleteo sam u zbornicu i razrušio šahovsku partiju koju su igrali G. i Lukačević – obojica glupaka nisu pojma imali o ovoj kraljevskoj igri, a igrali su neprestano, do pre nekoliko godina, kada su jedan za drugim umrli za tri dana, kao po dogovoru, da nastave svoj meč tamo, u paklu – i sručio Govnu u lice:
– „Stidite se, kolega. Da, imaju pravo deca što vas zovu onako kako vas zovu!“
Oduvek sam bio uzdržljiv i nesvadljiv, tačnije je reći – blag čovek, pa je moj nastup zgranuo sve profesore u zbornici.
Lukačević, ljudeskara od sto kilograma žila i mišića, ražalovani oficir, pijandura i lenština, generalski sin, ščepao me za okovratnik i urlao:
– „Tražim zadovoljenje!“
Ali, G. mi je odmah oprostio:
– „Pustite ga, gospodine Lukačeviću, zar ne vidite, mladi kolega nije čovek, on je pile, a vi ste, oprostite, pravi međed, kako kažu Crnogorci.“
Dok su šahisti nameštali figure za novu partiju, a ostale kolege se podmuklo kikotali u pesnicu, otkrio sam da je i nas Govno odavno razvrstao u neku svoju lineovsku sistematizaciju i menažeriju.
N.J. zvani G. bio je još onda nasrtljivi darvinovac. Održao je na narodnom univerzitetu u G. nekoliko glupavih i izazovnih predavanja o postanku života na zemlji i evoluciji majmuna u čoveka – materijalisti su uživali u ovom vajnom otkriću o skotskom poreklu ljudske vrste, njom su, valjda, pravdali sopstvenu mizantropiju i bezboštvo – zbog toga je bio javno ukoren od inspektora Ministarstva prosvete i naružen u božićnoj poslanici episkopa. Ovi predratni ukori G. su dobro došli posle oslobođenja za brzo napredovanje. On je i inače bio batlija, pre desetak godina dobio je na novogodišnjoj lutriji plaćenu avionsku kartu za London. Išao je da se pokloni na Darvinovom grobu, članak „Na grobu velikog Darvina“, koju mu je objavila „Politika“ u „Pismima čitalaca“, sa sopstvenom klečećom fotografijom, nosio je uvek sa sobom i svima pokazivao.
G. nije nikad zaboravio onaj sukob sa mnom, ni iskreno mi oprostio, nego se uvek prema meni ponašao nadmeno i grubo. U tajnu karakteristiku, do koje sam došao šesdeset šeste, upisao je da sam „slabić iz mlitave porodice“. Oni su svakog učtivog i blagog čoveka računali za slabića, a slabić je, pokazalo se, bio on. Kad je, sedamdeset druge, zapretila opasnost epidemije velikih boginja, G. danima nije izlazio iz kuće, plakao je što mu nisu „kao borcu i predratnom revolucionaru“ obezbedili tri injekcije gamaglobulina.
Gospode Bože, zašto sam se ovoliko raspričao o Govnu!
Trebalo mi je nekoliko dana da ugušim G. metodu i razvijem svoju, lepšu i dostojniju, prkosnu. Odlučio sam da sličnost sa đačkim licima ne tražim u porodici i među poznanicima, kao Nešić, nikako među skotovima, kao G., nego, ako već treba, među licima čuvenih naučnika, pisaca i umetnika.
Ne pomislite da sam bio blesav čovek, na ovo sam se svesno i prisilno odlučio, jer sam se sebi na početku službe zakleo da ću časno vršiti posao, pa i kad bude mučno i nepodnošljivo.
Jedanput sam, dečakom, za Oceve dobio od Ignjata lep album u kožnom povezu sa metalnim okovom, u njemu sam godinama skupljao slike poznatih pisaca i umetnika. Dok su moji vršnjaci skupljali fotografije filmskih glumaca, avijatičara, futbalera i boksera, ja sam se rano, još u osmoj godini, opredelio za likove pisaca. Pre će biti da su tako odlučile moje tetke, Radmila i Vukica – one su se o meni starale u detinjstvu.
