O meni, malo. O mom stilu i učtivosti.
Rođen sam u tuđini, u Ženevi, 1916. godine, za vreme rata. Moj pokojni otac, Rajko Ignjatović, apotekar i rezervni sanitetski poručnik, bio je u pratnji obolelog Vojvode Putnika, dok se veliki vojskovođa lečio u Nici. Oca su odredili da se u Ženevi brine oko nabavke i liferacije veće količine lekova i sanitetskog materijala za našu vojsku izbeglu u Grčkoj. Onde se upoznao sa mojom majkom – Nikol Oriol, takođe farmaceutom sa službom u francuskom Crvenom krstu.
Kratko je trajala njihova ljubav, otac je umro nekoliko meseci kasnije, od gripa. Rođen sam kao posmrče. Otac mi se, nesrećnik, rastavio sa životom u februaru, ja sam se sastavio sa životom u aprilu, na Cveti. O meni se do kraja rata, skoro dve godine, starala mati, a onda su, posle primirja u novembru, u Ženevu došli deda Ignjat i tetke, dogovorili se sa mojom, onda mladom i žudnom za životom, majkom i doveli me u Srbiju, koju držim za svoju otadžbinu, u G. koga sam izabrao za zavičaj, a ne Ženevu u kojoj sam rođen. Čudan izbor, naopak.
Tek u trećoj godini počeo sam da učim srpski, svoj, dakle, nematernji nego očev i tetkinski jezik. Tetke, usedelice, ali u ono vreme vrlo napredne žene, nisu imale iskustva sa decom, osim što su mnogo čitale i raspitivale se kod pouzdanih lekara i stručnjaka, pa su me učile srpskom jeziku iz najboljih knjiga i tekstova – po Vuku, Proti Mateji, Vojislavu Iliću, Čika Jovi, Lazi Lazareviću, Janku Veselinoviću i –neko im je dobro savetovao – po onda modernim, razgovetnim i tečnim, beogradskim piscima, naučnicima i novinarima. Otud ovaj moj, priznaćete, lep, premda malo dosadan i učiteljski rukopis i stil; otud i onaj moj lepi album sa slikama, koji i danas negde čuvam, mada odavno nisam u njega uneo ni jednu novu fotografiju, a mora biti da je u međuvremenu makar jedan pisac zaslužio da ga unesem.
Ako niko drugi bar Ivo Andrić, ionako sam imao njegovu sliku sa potpisom, kao i prvo izdanje „Na Drini ćuprije“ sa posvetom: „G. Jugu Ignjatoviću, piscu zanimljivog „Noćnika iz zarobljeništva“ i lepe knjige o Dositeju – pisac.“ On je, prema tome, čitao mog „Noćnika“, mada nije tačno naveo njegov naslov. Na žalost, knjiga i Andrićeva fotografija, koju sam držao iznad pisaćeg stola u biblioteci, izgorele su sa ostalim hartijama. Dugo sam njegovu posvetu računao za najviše priznanje mom radu.
Srpski jezik sam, prema tome, naučio iz knjiga, a ne u igri sa roditeljima i decom u komšiluku. Tetke su me dugo držale podaleko od druge dece, to je unekoliko škodilo mom još boljem znanju jezika i govora.Ovim jezikom se može sastaviti poneka rasprava, govor i novinarski članak, ali slabo mogu roman, drama i pesma. Ako je, kako se kaže, čovek – stil, onda sam ja citat. Neveselo priznanje za čoveka koji je potajno, u mladosti, a ponekad i docnije, gajio i veće književne naume i nade.
Posle povratka iz zarobljeništva odmah sam postavljen za profesora Realke u G., a od četrdeset sedme i za honorarnog predavača književnosti i pedagogije u tad osnovanoj učiteljskoj školi. Posle mrcvarenja u ratu, lageru i onom metežu posle rata, razume se, nisam više bio onako tanan, lelujav i bespomoćan kao pre, ali sam do kraja života sačuvao obzirnost i učtivost – i u neučtivim i neuviđavnim vremenima i neprilikama – jer učtivost držim ne samo za vrlinu pojedinca, nego i uslov dostojnog i prijatnog života zajednice.
(Eh, kako bih voleo da čitaoca ove knjige – tebe, draga devojčice – baš na ovom mestu nešto za trenutak omete u čitanju, da makar nekoliko minuta ostane nasamo sa ovom rečenicom. Osetio bih, i mrtav, da ona nije samo uzdah vređanog i uvređenog starca, nego i važan pouk o potrebi i važnosti učtivosti među ljudima.)
