O G. i o Ignjatovićima
G. je neskladan, neprijatan, možda i odvratan grad, ali ja sam se odavno obavezao da ga veličam i volim. Znam u tančine njegovu tromu, oskudnu i dosadnu istoriju, pisao o njoj kićenim rečenicama, zaslužan sam – kriv još više! – što su neka sporedna zbivanja i beznačajne anegdote iz njegove prašnjave prošlosti unapređena u važne istorijske događaje i narodne i gradske legende i mitove. Nevoljno sam i sam postao gradska znamenitost.
Moja duga prepodnevna šetanja kroz G. pretvorila su se u svakodnevni ritual na koji su se priviknuli moji sugrađani, kad jedan dan ne bih prošao svojom stalnom stazom, zabrinuli bi se i raspitivali jesam li živ. Skoro ceo život sam proveo ovde, od Ignjatovića sam, poslednji.
Kao Ignjatovića zapis – kameni lorenski krst čovečje visine, sa urezanim imenom mog pokojnog oca, pri dnu – Rajko, apotekar i rez. poručnik – na raskrsnici, trodelnici, stare varoši u tri male, varošku, vlašku i seljačku. Kao Ignjatovića park – prašnjavi skver i travnjak pored benzinske pumpe, krnjetak nekad širokog placa na kome je, do onog rata, bila naša kožara, nju je deda zbog nepodnošljivog smrada porušio, pa zasadio lipe, a teren poklonio opštini za park. Kao Ignjatovića apoteka – još i danas krepka dvospratnica sa olovnim kubetom na Trgu oslobođenja, u kojoj, na spratu, sa uvek istim, iskrivljenim, pogledom odozgo na metež i sudaranja na trgu, živim otkako znam za sebe. Najzad, kao ja – stari, utišani i učtivi profesor Ignjatović, odlikovan sa šesdeset reči u maloj srpskoj enciklopediji, svakog jutra u besciljnoj šetnji istom stazom, kao Kant. Kakav G., takav mu i Kant.
Zgodan čas za umiranje, bi li se primetilo da se starac ne vratim iz šetnje i produžim u bestragiju?
Celo to beskrajno pre podne, koje je moglo biti i posle moje smrti, razmišljao sam o Mladiću, o njegovom pokidanom životu, koji sam znao samo u odlomcima, rano izabranoj sudbini i zakazanoj smrti. Mrmljao sam besprekidno, kao dete koje sebe uspavljuje, dve poslednje rečenice koje je on, ko zna kome i zašto, zapisao:
– „Nešto je Nešto poništeno u ništavilu. Ništa je Ništa nestalo u ništavilu.“
„N“ mi se vlažno lepilo na suva, prašnjava nepca, „š“ mi šuštalo kroz razmaknute zube.
Tada sam čvrsto odlučio, da poslednjom snagom, zapišem sve što znam o njemu, ne za ispravku „Maloj enciklopediji“ i istoriji – nikad više neću ništa ispravljati, ispravkama nikad kraja – niti kao novu obavezu zbog koje bi trebalo da produžim svoj otegnuti život i još jednom ga zavaram važnim i korisnim poslom, nego kao pošteno svedočenje o jednom moćnom, a nejasnom, čoveku koga je skršilo doba, rušeći se samo. Možda sam jedini čovek koji može, makar donekle, da to opiše i objasni; utoliko je moj zadatak prek i neodložan, ko zna hoće li me i još koliko dugo služiti pamćenje, razum i volja.
O Mladiću znam samo neke odlomke i njih ću opisivati, slutim – biće to životopis sa mnogo praznina, kao unutrašnjost starih manastira u kojima su oživljavani i obnavljani živopisi – osvetljene partije i prizori okruženi rastućim ništavilom belila i grižom šalitre.
Ako nikom, ova knjigaće možda biti od potrebe i koristi Mladićevoj ćerki – meni dragoj devojčici Svetlani – iz nje će saznati ponešto o ocu, koga je, na nesreću im oboma, slabo poznavala. Njoj ću knjigu, ako je završim, poslati, nek čini s njom šta joj volja i srce savetuju.
Još nešto, Mladić je bio bistar ali i nejasan čovek. Moja odlika je bila, valjda se očuvala, da mislim i pišem jasno, makar i plitko i dosadno. A može li se pisati jasno o nejasnom, videćemo.
Ovaj zapis će, znam, probuditi mnogo mojih uspomena, daj Bože da me mnogo ne ozlede i ne rastrgnu.
