O starenju, lekcija deseta: “Nešto lepo”

Brojao sam, ovo je deseti put kako zapodevam ova ugodna ćaskanja nedeljom posle podne, o starosti i starenju. A zamerilo mi nekoliko prijatelja što u ovim razgovorima ne pote gnem i poneku temu o takozvanom “stvarnom” životu, onu “svakodnevnu jadikovku”, kako bi rekao Tin Ujević, o jadu i bedi, o sekiracijama, nego stalno navodim da se priča o ovome i onome, a sve izokola, kao da sam, ne daj Bože, najmljen da od zabrinutog i namučenog naroda skrivam kako je život težak, jedva se podnosi.

Dobro, a o čemu biste vi? -pitao sam. O tome kako kasne penzije? I kako su sramno male? O skupoći, o bolesti i samoći, o uvredama i poniženjima? I kako se bezdušno postupa sa slabima, starima i nemoćnima?

Aman, ljudi, zar vam nije dosta o tome svaki dan, od ujutru do uveče, da mora i nedeljom? Neću! – kažem. Neću, bre!

Jer, uprkos bedi i nevolji, život je ipak praznik i svečanost!

Pa i ako nije, nek bude – makar nedeljom, posle podne.

Oduvek sam mislio kako bi bilo korisno, i lekovito, ako bi novine na prvoj strani imale rubriku “Nešto lepo” – pa da se odupru onom nasrtaju ružnih, groznih vesti – ovolikim slovima, da te uplaše – o ratovima, o poplavama, zemljotresima, pogibijama, zločinima; i šta je rekla, tojest “izjavila”, ova ili ona budalčina – jer oni, znate, ne govore kao ljudi, oni “izjavljuju”, većinom gluposti i budalaštine. Predlagao sam “Nešto lepo” nekim mojim prijateljima, urednicima i novinarima – neće. Odgovarali mi uvek istim tupavim vicem. Nije, vele, nikakva vest: pas ujeo čoveka, nego je vest: čovek ujeo psa! Čista glupost! Ama, ljudi, zar je vest samo kad neko nekoga ujede?

Zar ne bi bilo mnogo lepše da umesto: “Juče, posle duge i teške bolesti, preminuo Taj i Taj, Bog da mu dušu prosti” pročitamo: “Danas je, u zdravlju i veselju, okružen prijateljima i rodbinom, gospodin Taj i Taj napunio sto godina.”  To je vest!

Ali, vraga, jok!, nema toga u novinama. Ispada da je važnija smrt nego život.

Još mi zameraju da uzimam mnogo primera iz knjiga i pozorišta, a malo iz života. To je istina. Život nije knjiga ni pozorište, ali se knjiga i pozorište hrane od života.

Ali, i ti pisci. I oni više cene nesreću nego sreću. Još je grof Tolstoj odvalio kako je sreća tobož dosadna, a nesreća zanimljiva – znate ono sa početka “Ane Karenjine”. Većina njihovih ljubavnih priča imaju tužan kraj. Rastanak.

A ja znam za veliki broj srećnih brakova, da su neki čovek i žena  zajedno proživeli pedeset, i više, godina. Uveren sam da ih ima i danas posle podne, s nama, prekoputa. (Pokaže rukom  gledališe.) Drže se za drhtave ruke, jedno drugom pomažu da im se ljubav ni u starosti ne umanji, nego uveća. (U kameru.) Čestitam, od srca.

Stari ljudi se često cvile: “Sam, kao stari panj.” Panj, dabome!

Panj istina nema krošnju i razgranato granje, ali ima korenje. Ono ga drži čvrsto.

A ja se zapričao. Danas je počela treća nedelja uskršnjeg posta, narod je zove Krstopoklona, a u postu valja svako da se uzdržava. Koji vole da više gucnu, da smanje, koji vole da mnogo jedu, da umanje, a koji vole da mnogo pričaju – kao, neki put, ja – neka skrate koju. Hajde sad malo da ćutimo. Ovako.

SS
Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *