pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.
Pre nekoliko dana sreo sam jednog prijatelja – dobričina u duši, ali naravi ljute, prznica, na tri ćoška, pravi namćor. Kaže kako prati, svake nedelje, ove naše dokone staračke razgovore.
“Lepo je ono što pričaš, možda i pametno, ali, brate, to ni malo ne liči na tebe kakvog te znam. Nekako si se primirio i pomirio, uprepodobio, zauzimaš se za finoću, za neku apaurin – filosofiju.
A prošli put si baš preterao, kao: baba i deda blenu u televizor, drže se za ruke, drhću… Romeo i Julija, mladenci, a zajedno 15O godina. Zar ti misliš da je manja ljubav ako tamo neka babuskera Julija gunđa i grdi svog čiču, a čičekanja Romeo joj se isplazi, usekne, iščupa aparat iz uva, i – baš ga briga? I to je ljubav, još kakva. Ali, na svoj način!
Po tebi, star čovek bi obavezno morao da bude: čičica – uredan i miran, popustljiv i ljubazan, svima da se sklanja sa puta, jer, tobože, “pametniji popušta”. Ama kome? Budalama! Čoveče, starci imaju pravo i da pišaju uz vetar i teraju inat – svima! I sebi!
Hoću, bre, kad mi dođe, da se nerviram i izbesnim. Lakne mi. To je moje ljudsko pravo. Ljudski živci su zato da se kidaju, a ne da se od njih veze i štrika neka meka paučina.”
Čitavog dana sam razmišljao o onome šta mi je rekao. Pa, on je u pravu! Zamislio sam nekog idealnog, poželjnog, slatkog čičicu, koga je udesila za vrbicu neka savremena geron-agogija. Agogija! Samo nam je ona još trebala. Znate šta je to agogija? Veština upravljanja i vođenja. Od grčke reči: ago. A ago znači: vodim. A, dakle, to se traži? Da te neko uči, vodi, za nos vuče, a za tvoje dobro. Odatle su: ped-agogija – poučavanje i vodjenje dece, andr-agogija – poučavanje odraslih, i ta nova kobajegi nauka: geron-agogija – vaspitanje i vođenje starih ljudi. Opet grčko: geron, starac. Geron! Lepa reč, jaka, uspravna. Geron! Starac! Kao: geroj, po ruski. Kao hrast na čistini. Lepše kad je samo jedna reč: “geron”, bez one ljigave “agogije”.
Ima pravo onaj moj prijatelj! Ko će, bre, Gerona da vodi i poučava?! Da uči sin oca kako se prave deca. Kaže se: “Mlado se drvo povija”. A staro? Šta? Suši i krši? Malo morgen! – što rekao onaj. Tu ćete malo da popričeknete. Hvala na vašoj “agogiji”, ne treba. Starac Geron treba da sledi svoju narav, on ima pravo da tera po svome, da kida svoje živce, za inat.
Oni koji poste, dogurali su do Sredoposne sedmice – na sredini posta. A u postu ne bi valjalo da se zameramo i ljutimo, ali šta da se radi, živci su nam dati za kidanje, a ne za vez i štrikanje paučine.
Vidite, nemaju samo Grci reči, imamo i mi. Živac i život su od istog korena.
SS
