pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.
Što više starim, sve više me proganja jedno pitanje. Mislim se: mora biti da se onde skriva neki važan i pametan savet za starce. E, da mi je samo znati kako je provodio dane Viljem Šekspir u poslednjih pet-šest godina, kad se povukao iz londonske huke i halabuke u mir i spokoj rodne varošice Stratford na Evoni.
On je (jedini!) uspeo da se odupre poganoj taštini (što i starce razjeda, još kako) i da sam sebi, na vreme, kaže: “Dosta je bilo, Vili! Kući!”
Skuckao je dovoljno bogatstvo, da kupi lepu kuću i imanjce, da ne oskudeva i ne moljaka, da ugodi sebi i posveti se običnom slatkom životu. I samoći!
U “Oluji”, poslednjem komadu, kad je zbirao sve na jednu gomilu, on i njegov Prospero su naslutili basnoslovnu vrednost i blagodet običnog života: jeste, dosadnog, praznog, glupog, apsurdnog, ali, brate – slatkog!
Dela, pokušajte da zamislite njegov mozak, koji je “posle Boga najviše stvorio” (kako je jednom zavidljivo rekao Viktor Igo), kako ga više ne secaju i ne probadaju takozvane “velike” misli, nego se zabavlja, izmotava i raduje, živcira i svađa sa džangrizavom ženom (veštica, nadživela ga, iako je bila starija od njega osam godina), kako se šali i igra sa unucima Ričardom, Tomasom i dedinim imenjakom Šekspirom, ili korača, polagačke, nogu pred nogu i zvižduće neku blesavu pesmicu! Baš ga briga!
Dolazili mu prijatelji, pisci i glumci, iz Londona, jer imao je podrum sa najboljim vinom i pivaru sa najgušćim crnim pivom, da kušaju. Jednom tako, kod njega svrnuli Drejton i Ben Džonson na “veseli sastanak”, potegli malo više i onako zagrejani izišli napolje, bez kaputa i kape, a proleće l6l6. bilo varljivo i hladno, pa “najodličniji medju Englezima” i “mili labud sa Evona” (kako su mu tepali još za života) nazebe i – umre sutradan. Imanje je razdelio deci, a nije zaboravio ni stare prijatelje. Trojici svojih drugova, glumcima Ričardu Berbidžu, Džonu Hemingu i Henriju Kondelu je zaveštao po 26 šilinga i 8 penija, da kupe sebi spomen – prstenje.
Zašto sam ispričao ovu priču? Ima razlog! I ozbiljan čovek mora da bude malo neozbiljan, da bi bio istinski ozbiljan. Tako je i sa vajnom i ozbiljnom Istorijom!
Gde je u njoj mesto običnom slatkom životu? Igri? Sportu? Fudbalu, na primer?
Pametni profesor čika Mića Đurić je govorio, i naglašavao kao glavnu pouku, da se u staroj Grčkoj za najveću kaznu (veću i strožu od smrtne) držala – zabrana zločincu da gleda Olimpijske igre! Retko ko bi od nesrećnika to izdržao – presvisnuo bi.
Mi smo, kao narod, na tu groznu kaznu bili osudjeni. Na stranu što su sudije bili onakvi kakvi su, nikakvi, ni nalik na grčke sudije (ua sudije!), ali bilo je vaistinu teško to trpeti i izdržati. Prođoše i Olimpijske igre u Barseloni i svetsko fudbalsko prvenstvo u dunsterskoj (za fudbal) zemlji Americi i svetsko prvenstvo u košarci u Kanadi – bez nas. Da je pravde, kao što nije, ta bi prvenstva trebalo poništiti, da se ne računaju.
Sad je, hvala Bogu, makar to prošlo, naši sportisti će im brzo pokazati na koga su se namerili.
Skoro, ove zime, će biti 50 godina (ej, pola veka!) od kako tobož ratuju “Zvezda” i “Partizan”. Više od 25O utakmica! Gledao sam skoro svaku. Sto puta bio srećan, sto puta utučen, 5O puta nerešen – srećno tužan, tužno srećan; a uvek ispunjen snažnim i dubokim osećanjem da sam živ i pomešan sa isto tako šašavim ljudima.
Izračunajte, ako sam 200 puta gledao “Zvezdu” protiv “Partizana”, po lOO puta protiv “Dinama”, “Hajduka”, “Sarajeva”, “Vardara”, još toliko protiv raznih “Juventusa”, “Mančestera”, “Honveda”, “Reala”, “Pantenaikosa” i “Norčepinga”, dodajte još najmanje lOO utakmica naše reprezentacije… pa ja sam gledao sigurno l.500 utakmica! Hiljadu i pet stotina dana! Pet godina! Dobra komadeška mog života. Mogao sam da završim dva fakulteta i naučim engleski i japanski jezik; ja sam izabrao – fudbal. A takvih, kao što sam ja, ima na milione.
Zbog toga sam voljan, ako mi dopuste, i malo pomognu i ugode, da sačinim jednu Istoriju, Povesnicu o 5O godina slatkog ratovanja “Zvezde” i “Partizana”. Pričao bih, iz emisije u emisiju, kako je bilo.
Od početka do prekjuče… Izgubio je “Partizan”, pa šta! Dobio je pre toga sto puta, pa šta! Pobedila “Zvezda”, pa šta! Izgubila je pre toga sto puta, pa šta! Evo najglupljeg saveta: Ludi navijači, budite pametni!
Ako se slažete, jedva čekam da se ponovo vidimo i počnemo obećanu Istoriju. Doviđenja u sledećoj emisiji.
SS
uskoro još…