pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.
Gospodo, hajde danas malo da se igramo, rad sam da vam predložim jedan ozbiljan razgovor na jednu, može se reći, neozbiljnu temu. Razgovarajmo o Gluposti.
Glupost je neizlečiva bolest ljudskog roda, genetički mu upisana i sudjena. Da bude carstvo gluposti, vo vjeki!
Nema glupe bakterije, ni crva, nema glupog cveta, ni voćke, nema glupe životinje. Glup može biti samo – ko? Čovek. Homo sapiens!
Pa zar to nije ironija? Sa nama se neko sprda! Sapiens znači na latinskom: razum, razboritost, skoro mudrost. I to sad da ide uz jedinog živog Božjeg stvora koji je kadar da pravi ne slučajne i male, nego kapitalne, neverovatne gluposti!
Ko zna, možda je baš to bila prva velika glupost. Gospod se tako ismejava sa Adamovom ohološću i uobraženjem. Ti, budalo, misli da si razborit, pametan i razuman, ali pravi gluposti do mile volje.
Kad je tako, i mora da bude tako, hajdemo slobodno i mi dalje, u našu započetu igru, to jest razgovor o svevišnjoj Gluposti, to jest – u još jedno gluparenje.
Idemo dalje. Glupost treba razdvojiti od glupaka, nije ona jedino njihova privilegija. Najveće gluposti su smislili pametni ljudi, to jest oni za koje smo svi bili uvereni da su najpametniji.
A vrlo brzo se pokazalo da izmedju onog čistog, nevinog, zdravog i očiglednog glupaka, sa velikim G i nazovi pametara, često ne bude razlike.
Lakše nam je sa pravim gospodin Glupakom, od njega se, dabome, i ne očekuje ništa drugo nego – glupost. A od pametara se s pravom nadamo – pameti. Jedva čekamo da čujemo šta su smislili i kuda će nas povesti.
Sve nam ispočetka izgleda fino i pametno, da pametnije ne može biti, tek kad se nadjemo onde gde su nas oni uputili i uvalili – u haosu i pomrčini – vidimo (u onom mraku i pogibiji) koliku smo glupost učinili što smo ih poslušali.
Hajde sad ne budi glup, nego budi pametan. S jedne strane, treba slušati pametnije – u redu; s druge strane, oni su te uvalili u nevolju, da ne kažem drugu reč, dovde, do guše. Vidite koliko je teško, skoro uzaludno boriti se sa glupošču.
Pronadjen je lek protiv kašlja, tifusa i tuberkuloze; uskoro će i protiv raka, side i ćelavosti – ali, lek protiv ljudske gluposti nikad neće biti pronadjen! A od Gluposti je stradalo više ljudi i naroda nego od svih epidemija zajedno.
Uzmimo, recimo: Rat. Najveća glupost od pamtiveka. Ljudi i narodi se zavade, pobiju, biju, kolju i ubijaju… Poruše i pokvare sve što su dotad s mukom i ono malo pameti podigli i uredili… Zašto? Jer su ih neke teške, nepregledne, odvratne gluperde, za koje su oni mislili da su pametnjakovići da ne mogu biti veći, napujdali jedne na druge.
I? Prođu godine i godine u psovanju, tuči, krvi i razaranju, dok im opet ne dođe iz dupeta u glavu, da se zapitaju: “Bre, kako smo mogli da budemo onoliko glupi?”
I bar da se postide. Jok! Glupak ne ume da se stidi. Misli da je to glupo. Čega se pametan stidi time se glup ponosi.
U stvari, kad se bolje razmisli, glupacima i budalama je lepše i lakše. Samo se smeju, kao lud na brašno. Blažene, slatke gluperde i srećne budaline, dođe ti, neki put, da ih pomiluješ po obrazu, umesto da ga raspališ iz sve snage.
Da li je borba protiv Gluposti takodje glupost?
“Bez gluposti je bolje!”, voleo bih da Beograd bude izlepljen takvim plakatima.
SS