pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.
Gospodo, gospodo štovani starci, i moje dame, očekivao sam ja da ćete se odazvati na poziv na razgovor o zakazanoj lepoj temi, od koje se, ne znam zašto, ustručavamo: o starenju, o starosti, o starcima, ali sam se istinski obradovao što je vaš odziv ispao tako veliki, i radostan. Hvala! Hvala vam, pre svega, što ste me prihvatili u vaše časno društvo, staraću se da budem starac kako dolikuje i pristoji.
Onda da nastavimo. Nego, gde besmo ono stali? Podsetite me, ja sam, priznao sam, malčice kicoš na ušima, i sa pamćenjem. Tražio sam po knjigama, raspitivao se, badava. Da li starci smeju da se osvrću za mladim i zgodnim ženama? – pitanje vrlo složeno, odgovor još zamršeniji. Nauka daje nejasan odgovor: “Zavisi!”.
A šta zavisi, od čega zavisi, s kim zavisi, koliko zavisi – to nije razjašnjeno. Osim ako visi, ali i tad… zavisi.
Neki kažu da je za dedu najugodnije da stari sa babom, ili sa više baba, još bolje. Nego, čudna je računica, računajte sami, šta je bolje: jedna bakica od osamdeset? Ili četiri po dvadeset? Četiri puta dvadeset jednako osamdeset. Zavisi! Šta sam time hteo da kažem?
Dabome, da jedna pametna, dobra, vesela, simpatična bakica – naročito kad ume da dobro kuva, a ne gundja i bungura! – vredi kao četiri mlade rospije!
Nego, šalu na stranu! Naš ugodni razgovor o starenju, o starosti, o starcima nije šala.
Recimo, treba li starci da se manu politike i džapanja oko vlasti – makar i one najmanje, kod kuće, sve da bude po njihovom – da se lepo smire, skrase i ostave mlade budale nek teraju budalaštine?
Ima kod Cicerona, koga sam prošli put pominjao, nešto i o tome, da pročitamo.
“Ako hoćete da pročitate i saznate istoriju, doznaćete da su mladi ljudi bili ti zbog kojih su popustili temelji i najvećih država, a da su ih starci održali i povratili im snagu. “Kažite, kako ste upropastili tako brzo toliku državu?” – pita se neko u drami “Ludus”. “Izronili su na površinu novi govornici, lakoumni mladići”, odgovara mu se. Da, nepromišljenost je očigledna osobina mladih dana, a razboritost starosti.” (Sklopi knjigu.)
Istina, ovo je Ciceron pisao pod starost. Da,da, i na ovo pitanje odgovor je, izgleda: “Zavisi!” Sofokle je pisao tragedije do najdublje starosti; a pošto je izgledalo da zbog toga rada zanemaruje domaće obaveze, sinovi su ga izveli pred sud, tražeći da ga sudije liše, kao maloumnog, prava da upravlja imanjem. Starac je tada pročitao sudijama dramu koju je baš tih dana napisao, “Edip u Kolonu”, i zapitao ih da mu pravo kažu šta misle – da li je ovu pesmu pisala izlapela glava. Sudije su ga oslobodile bede.
Takvih, kao što beše Sofokle, bilo je, i, Bogu hvala, biće, u svakom dobu i u svakom narodu. Nego ih treba čuvati, kao najbolje i najlepše što jedan narod ima. Zar nisu takvi, recimo: gospodin Mata Milošević, moj kolega, ili čika Avram, iz Narodne banke, ili Njegova svetlost gospodin-patrijarh Pavle? Jesu! Setimo se samo trećeg poziva. Našu najveću pobedu, u onom časnom, otadžbinskom ratu, dobili su, barabar, starci trećepozivci i djaci, hiljadu i trista kaplara. Lepo se kaže: bez starca nema udarca.
Ali, gospodo, bilo je, i biće, teških, zaguljenih, nepodnošljivih starkelja. Oni su nas i doveli gde smo- nigde. Jeste, ima kod Njegoša ono o lepom, milom, radosnom, svetačkom staračkom licu iguman Stefana, ali ima, na drugom mestu, i:
“Kud će više bruke o starosti?
Noge klonu, a oči izdaju,
uzbluti se mozak u tikvini,
podjetini čelo namršteno;
grdne jame nagrdile lice,
mutne oči utekle u glavu,
smrt se gadno ispod čela smije
kako žaba ispod svoje kore.”
Bilo je i takvih. Upravljali zemljama, kontinentima, okeanima, da ih ne pominjemo, mir pepelu njihovom. Jedan je vladao i iz groba!
Dakle? Zavisi! Dabome: zavisi! Na primer, sme li starac da pije i puši? Zanimljivo, teško pitanje. Ne, nikako!
(Pojavi se kelner, pokloni se. Ljuba se nećka, zucne, najtiše: Malo belo, presečeno. Kelner kresne upaljač, pripali mu.)
Pardon, nastavićemo iduće nedelje. Molim vas, zapamtite gde smo stali, ja sam malčice kicoš sa pamćenjem. (Namigne.)
SS
