O SVETOM SPIRIDONU

iz drame OSMEJAH SVETOG SPIRIDONA

Ispod vertepa. Kapela nad Izvorom šopot-vode.

LAZAR, sa tamnim naočarima, pomalo nesigurnih pokreta, slabovid, u kapeli nad Izvorom šopot – vode. Kapela se restaurira, u niši se priprema mesto za ikonu Svetog Spiridona Čudotvorca.

 

LAZAR:

Čudotvorna ikona! Sveti Spiridon ima plave oči. I – osmehuje se! Jeste li ikad videli sveca koji se smeje? Hrist je uvek ozbiljan, tužan, ponekad i ljut.

Ikona sveca plavih očiju, koji se još i smeje, je, dabome, oduvek zbunjivala popove i vladike. A narod joj je verovao. Celivao, zahvalno darivao… Ali, vladike!  Iako bi imali i prilične koristi od toga, nisu hteli da ikonu blagoslove, nikako… Branili su da se drži u kapeli, grdili, pretili anatemom, zahtevali da se spali, kao da je najcrnje svetogrđe. Zašto? Niko to nije objašnjavao, to se podrazumevalo. Jedan običan, mali, kosi, tek započeti, radostan osmeh, osmejak… osmejah! – kako lepše reče moja majka -nije smeo da se pojavi, ni na licu predobrog Svetog Spiridona.

Ali, narod je verovao da šopot voda leči samo ako se Sveti smeje i osmehom blagosilja. Srećom, nalazio se uvek među narodom neko ko je umeo da naslika nasmejanog Spiridona. Slikar slika, vladike sklanjaju.

Pričalo se da je neki vladika, iz Temišvara, kome je curilo iz oka, dolazio na Šopot, umivao se, i izlečio! Ali, kada su seljaci tražili da okadi kapelu, da celiva i osveti ikonu, on ni tad nije. Nije smeo, plašio se. Dabome, ponovo oslepeo, istog jutra. Voda više nije htela da mu pomogne. Ogorčeni vladika je onda razglasio da Šopot ne samo što ne leči, nego škodi, i da izvor mora da se zatrpa.

Tako traje to preganjanje, beskrajno. Možda će tako biti i sa ovom ikonom, koja je tolike godine lutala po svetu. Kad bi vladike jednom izgnali ikonu iz kapele, Raspopovići su je krili u staroj kući… Slavili su Svetog Spiridona Čudotvorca.

Svetac pada na katolički Božić, 25. decembra.

Kad su onda, davno odavno, pre sto i pedeset godina, preziđivali staru kapelu oko česme, pozvali su čuvenog gradištanskog živopisca Živka Pavlovića… on je oslikao mnoge crkve po Srbiji… ikonostas u samoj svetoj lavri Studenici… da namoluje novu ikonu, ali tako da se baš ne vidi da se Sveti grohotom smeje… kako su ga  narodni slikari crtali, svim vladikama u inat, verujući da će tako ponovo dozvati lekovitu moć šopot vode… koja se bila neko vreme mnogo uzmutila i osećala na sumpor… iz izvora se čulo neko krkljanje, kao kašalj… nego da se ispotiha smeška, zubi da mu gvire, oči da mu sijaju, plave!

Sveti Spiridon

U ovu, Živkovu, ikonu… iako ni ona nikad nije bila blagoslovena od Crkve… narod je verovao.

Izvor se razbistrio, šapat se opet noću čuo, Banja izišla na glas. Oko Izvora, i Raspopovića kuće, zidali su se letnjikovci i vile. Sanatorijum Raspopovića! Banju su rušili ratovi, jedan za drugim. Za onog Prvog rata, Bugari su bili ovde držali štab, komoru i štalu u povlačenju sve razneli, kapelu porušili, ikonu odneli, nikad joj se nije ušlo u trag…

Verujete li u čuda? Ja sam pronašao ikonu Svetog Spiridona plavih očiju, koji se smeje! Pre četiri meseca. U Duali, u Kamerunu! Da!

 

LAZAR daje gledaocima ikonu Svetog Spiridona, da je razgledaju, iz ruke u ruku.

 

Ne bih nikako hteo da vas zbunjujem. I ja sam… kao većina vas… oprezan sa čudom. Mene moj poziv upućuje na činjenice, uzdržava od praznoverice.

Ja sam vam neki vajni istraživač, istoričar kulture, antropolog. “Uobražena nauka. Dokolica razmaženog bogataša. ” Citiram dragu osobu. Zaista, imao sam sreću, moj otac je doktor Adam Crnogorac… Sigurno ste čuli, ili čitali, nešto o njemu; obožava da daje intervjue, da razgovara sa celim svetom.

Dugo je radio po zemljama zapadne, francuske Afrike, u Senegalu, Gvineji i Slonovači. Spuštao se i u Crnu Afriku, Gabon, Kamerun… Dermatolog, kažu: među najboljim znalcima ljudske kože, ekspert i ambasador Uneska, prijatelj Leopolda Sengora, predsednika Senegala, i još čuvenijeg pesnika.

Misli se da na svetu nema čoveka koji više zna o Pigmejima od mog oca. On mi je omogućio finu dokolicu, da studiram i putujem po svetu. Studirao sam nešto što se otprilike zove: socijana antropologija. Tragom sociologa Lisjen Levi- Brila, pedeset godina posle njega, obišao sam plemena i narode u Africi koje je on opisivao u svom delu “Mističko iskustvo”.

Na tom putovanju sam se razboleo… ako se tako može reći… od jedne veoma retke, neopisane očne bolesti, koja još nema svoje ime u registru očnih bolesti bele medicine, a koju domoroci u Kamerunu zovu: Vatra oka… Iznenada me spopao napad. Lilo, liptalo, cedilo se iz oba oka. Nisam mogao da zaustavim suze. Velike, guste, vrele… Plave! Kao kapi istopljenog kobalta… Cedilo se, dok se i poslednja kap nije iscedila. Jedno mi oko… ovo … ostalo sasvim suho, suzne žlezde izgorele… Ponekad, u snu, osetim da mi se izgorelo oko ovlaži, hteo bih da se ne probudim, jer znam, kad se probudim: oko je suvo, glatko, kao da je od žada, od porculana.

Gospode, šta moji roditelji nisu činili da pronađu leka mojoj bolesti, koja je, može biti, neki znak! I opomena!

Ja se, međutim, nisam osećao nimalo kažnjen. Primio sam ovu, nazovi, bolest, srodio se sa njom, kao sa nečim što je samo moje, što će se jednom, ne znam kada, pokazati da je baš to moja istinska prednost, znak i dar Božji…

Ja ne znam da li ono što vidim mojim suhim okom ono što drugi vidite vašim vlažnim očima. Kakav je svet viđen vlažnim očima? Zaboravio sam.

Na onom putovanju, pre nekoliko meseci, prvog dan kada sam počeo da suzim vrele suze… Primetili ste, ne kažem: plačem. Nisam plakao… Neko nepoznato raspoloženje strujalo je kroz mene… Neko iščekivanje, odavna nada, bez imalo straha… Tada sam pronašao ikonu Svetog Spiridona!

U Duali, u Kamerunu! Ikona je ležala u prašini – među raznom starudijom, nad lavinom svega i svačega:  zgnječenim limenkama koka kole, praznim bocama piva i viskija, svežnja dopisnica i razglednica iz belog sveta, nekoliko komada ulubljenog aluminijskog posuđa… Brodska baterijska lampa, napuklo ogledalo – sa četiri nalepljene konkavne ploče, lik se u njima krivi, deformiše, i ponovo sastavlja u zaobljenu, reljefnu, sferoidnu celinu – fotografija De Gola, na kojoj su generalu iskopane oči, prljava “bali” lula, od keramike, sa izvajanom ljudskom glavom, još i jedan žižak od obične, vulgarne plastike, u kome je goreo slabi rumeni plamičak, koji nikako nije mogao da se ugasi, neki bedni trik. Desetak pocepanih knjiga i molitvenika… raspolućena Biblija na portugalskom jeziku… nekoliko ubuđalih rasparenih listova Francuskog kalendara 1794. godine, Engelsova “Dijalektika prirode”, svežanj nevažećih jugoslovenskih novčanica, sa likom Pupina, u apoenima od po deset milijardi dinara iz 1993. … Dvanaest nula!

Šta se sve moglo zateći na jednoj gomili starudije na buvljaku u pristaništu u Duali! Da sam popisao gomilicu ispred dečaka, napisao bih lepu pesmu!

Najzanimljiviji su bili mali bicikli od tanke žice, srme, ručni rad. Gledao sam kako ih mali crnja hitro uvija, kao da crta i veze, i zavija u poslednji čvorić – zubima! Zabavljao se tako što je svaki čas drešio male bicikle… povukao bi jednu žicu, i odjednom bi se ceo bicikl odrešio, oparao u tanku srebrnu nit, liniju… Istom brzinom bi ga ponovo vezivao u bicikl, sa čvorom na sedištu…

Mogao me lako omađijati da ne primetim Svetog Spiridona. Sveti me je gledao, odozdo, iz prašine – ugledao sam njegov osmeh… Osmejah! Isti kao sad! Sveti se smeje, vekovima, ništa ne može da ga namršti. Sveti me doveo do Svetlane… Svetlana ovamo…

Gore – lebdi božićni vertep. Slabašni zvuk zvonca u tornju crkve, slabašno svetlo žižka kroz otškrinute dveri.

Zvezda repatica mine preko neba.

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *