O I.R.J. „u Maloj enciklopediji“

O  I.R.J. „u Maloj enciklopediji“

 

U novom, četvrtom, izdanju „Male enciklopedije“ i o meni je napisano nekoliko pohvalnih redaka, možda sam ih zaslužio, možda nisam. Tako izgleda dok se čita: „Ignjatović R. Jug, istoričar. Rođen 1916. godine u Ženevi. Napisao veći broj književno-istorijskih rasprava o jugoslovenskim književnostima i romansirane biografije Dositeja Obradovića i Đure Jakšića, koje su, i pored nedostatka strožije naučno-kritičke elaboracije, stekle veliku popularnost. Značajan je njegov obiman rad „Pomenik znamenitih ljudi, nastavak“, pisan po ugledu na poznati album biografija M.Đ.Milićevića, koristan izvor manje poznatih i zanimljivih, često humornih i ironičnih, zapažanja o ljudima i događajima iz skorije istorije. Rukopis nije, zbog obimnosti i nedovoljne selektivnosti, publikovan u celini. Bio dugogodišnji predsednik Društva bibliotekara i knjižničara SR Srbije, zaslužan za razvoj bibliotekarstva i širenje knjige.“

Bogami, više od šesdeset  reči. Da je bilo znanja, pameti i otmenosti moglo se to sažetije napisati, sa manje pogrešaka i nedoumica. A mogla je i „Mala enciklopedija“ i bez mene, kao dosad.

Prvo, nisam bio nikakav istoričar, po struci sam profesor književnosti, predavao sam u gimnaziji i učiteljskoj školi. Nekoliko godina pre penzionisanja bio sam upravnik Narodne biblioteke u G., a potom sam se, još neko vreme, starao oko obnove takozvanog Zavičajnog fonda knjiga, periodike, arhivalija i druge pisane dokumentacije o našem kraju u prošlosti.

Drugo, nisam pisao nikakve „književno-istorijske rasprave“, sastavio sam skromne i praktične profesorske skripte, koje su, kad je trebalo, valjano poslužile đacima ne samo u G. nego i u celoj Srbiji, iako su se s njima sprdali neki nesvršeni studenti i književne dangube u „Ježu“ i jednom modernističkom časopisu.

Treće, one dve „romansirane biografije“ su samo dve prigodne knjige nastale iz mojih predavanja i beseda koje sam držao na Narodnom univerzitetu povodom 150. godišnjice Dositejeve smrti i podlistka „Put u Gornjak“ o životu i stradanjima nesrećnog Đure Jakšića u Istočnoj Srbiji. Feljton je izlazio u „Politici“ i bio zaista lepo prihvaćen. O Dositeju sam dosta istraživao, razmišljao i pisao, ali kasnije i drugim, dubljim, povodom u radu „Jastuk groba mog“ – tako se zvao poslednji, predsmrtni Dositejev spis, testament koji je netragom nestao u rasulu posle sloma Karađorđeve Srbije 1813. godine.

Četvrto, nisam bio „dugogodišnji“ predsednik bibliotekarskog društva, ostavku sam dao posle samo osam meseci predsednikovanja.

Peto, kako bih ja mogao biti “zaslužan za razvoj bibliotekarstva“ kad sam doživeo da za vreme mog baksuznog upravnikovanja izgori do temelja zgrada starog načelstva u G. u kojoj je bila smeštena Narodna biblioteka sa više od sto šesdeset hiljada knjiga? Premda za ovu nesreću nisam bio, ni najmanje, kriv – u vreme požara bio sam na odmoru i lečenju u banji – odmah sam, telegrafski, poslao ostavku na položaj predsednika Društva bibliotekara i knjižara Srbije, a kad su vatrogasci ugasili požar i spasli šta se spasti moglo, sastavio sam zapisnik i tražio da me smesta razreše obaveza upravnika. Oko toga jesam li ispravno postupio razvila se mala, ali načelna, rasprava u javnosti; moj čin je ocenjivan sa razumevanjem i poštovanjem, pa je nesreća na kraju više godila mom javnom ugledu nego što mu je škodila. Meni nije bilo stalo ni do jednog ni do drugog, postupio sam u skladu sa mojim načelima i uvek budnim osećanjem odgovornisti i stida.

Šesto, sve ono što se, onako nejasno i dvosmisleno, nagađa u odrednici o „Pomeniku“ zamršena je priča, nije ni prilika ni potreba da je drešim. Oko „Pomenika“ se nisam nikad, ni ranije, zauzimao koliko je možda trebalo, on je nastao uzgred i zaista u nastavku. Mnogo sam više držao, i držim, do „Zarobljeničkog noćnika“ – to je moja najvrednija i najvažnija stvar, a nije pomenuta. Ako!

Ukratko, ono šta se može pročitati u novom izdanju „Male enciklopedije“ pod odrednicom „Ignjatović R. Jug“ većinom je pogrešno i rđavo odmereno, možda baš zbog toga što je pisano sa naklonošću i dobrom voljom. Dobra volja i olako poštovanje obično više škode nego što ugađaju tačnosti, pravičnosti i istini. Nemam potrebe, ni računa, da sad to ispravljam, nek ostane kako je napisano; da sam i sam sastavljao sigurno bih više izgrešio, jer zapis uvek više otkriva i bruka onog koji zapisuje nego onog koga zapisuju. Taj „Ignjatović R. Jug“ – kao ime na krstači na nekom nepoznatom groblju – sad je za mene neko drugi i tuđ. On, a ne – ja.

U enciklopediju me, pretpostavljam, ugurao moj nekadašnji učenik i zemljak A.V., čiji su inicijali potpisani ispod teksta, a puno ime i prezime – Andrija Valjarević – u spisku 350 raznih saradnika ove kupusare. Mora biti da se „brat Andrijaš“ – tako sam ga prozvao dok je još bio đak – mnogo namučio dok nije ubedio ostale urednike i njihove nadziratelje, ako ih je bilo, da je moje mesto u enciklopediji zasluženo i srazmerno i da je bila greška što me u ranijim izdanjima, kad se za mene više znalo u javnosti, nisu uneli. Zaista, između drugog, još iz šesdesetih godina, i ovog, četvrtog izdanja „Male enciklopedije“ nisam objavio ništa novo i veće, osim nekih glosa, pabiraka i ispravki oko tačne godine rođenja Dositeja, kojima sam, valjda i najzad, dokazao da su u pravu oni koji drže 1742. godinu za tačnu godinu njegovog rođenja. Ono što sam imao u rukopisima, započeto i nesređeno, izgorelo mi je sa bibliotekom 19. avgusta 1977. godine, kao po Božjoj opomeni i kazni, baš na praznik Preobraženja. Preobraženje može da bude u dva pravca, iz rđavog u bolje – tad je milost, ali i iz dobrog u rđavo – tad je kazna.

Sad, kad sam se odmaknuo od te nesreće, mogu bez panike i iz daljine da razmislim – nije mi mnogo žao za mnogim izgorelim rukopisima i papirima, osim za onom kutijom ispisa o Dositeju, nekoliko Mladićevih svezaka i pisama i „Jastukom groba mog“, mog. Srećom, „Pomenik“ je već bio otkupljen i pohranjen u rukopisnom odeljenju Akademije. „Pomenik“ mi je otkupila ispostava Državnog arhiva u G., verovatno na nagovor nekih ljudi na vlasti, kao izvinjenje za šikanu nada mnom šesdeset pete godine, koju nisam nikako zaslužio, pa ni oprostio im, nikad. Zbog toga su sumanute i spletkarske glasine koje su širene u G., a i u Beogradu, da je neko namerno udesio paljevinu načelstva da bi izgoreo „Pomenik“.

U uredništvu su se sigurno vazdan cenjkali i natezali oko mene, ne zbog tog što su moje ime, biografija, radovi, životno ponašanje i ugled bili pod sumnjom, nisu – moj ugled, da tako nazovem moju nepomućenu pokornost i bespomoćnost, je uvek bio na smetnji mom mogućem i tajnom talentu – nego zato što je svako od urednika, znam, nastojavao da unutra ugura nekog svog – rođaka, zemljaka, prijatelja, profesora, a za sve nije bilo mesta. Napasnom i brbljivom Andrijašu nisu mogli da se odupru, ko zna šta im je on još nadrobio o meni, morali su da popuste i da pristanu. U tom cenjkanju se sigurno ovajdio još neki starkelja, pa se uz mene, u poslednjem vučenju – za nos! – ubacio u ovu poštovanu svaštaru. Pomalo se zbog svega toga stidim, a hteo bih da se tome podsmehnem i narugam.

Biće pre da je g. Ignjatović R. Jug ljut što opet nisu pomenuli, makar u zagradi i uzgred, „Zarobljenički noćnik“, koji je objavio odmah posle rata i povratka iz zarobljeništva, onih prvih meseci dok se još nije zahuktala strahovlada pobednika. „Noćnik“ je imao mnogo više uspeha i nailazio na razumevanje u Francuskoj i Poljskoj, gde je takođe štampan blagodareći zauzimanju njegovih prijatelja i ratnih drugova iz oflagera.

Eh, taštino! Ni na kraju, kad više ništa nije važno, nećeš da se okaneš od jadnog čoveka, nego bi da ga ždereš i nadživiš.

DALJE>

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *