O jednom ponovnom rastanku
Sad sam star i naizgled spokojan čovek, napunio sam proletos sedamdeset prvu. Ulazim u sedmo, poslednje, doba, prema onom tačnom rasporedu koji je odavno opisao antički pisac Proklus. Doba između šesdeset osme i osamdeset osme zove – nejako ili slabačko doba, a Šekspir, koji sedmo doba nije proživeo, možda baš zato što ga je na vreme onako prisno naslutio, ga je surovo opevao u „Kako vam drago“, ako se sećate onog melanholičnog Žakovog monologa:
„Sav presamićen, sa papučama, s naočarima na svom nosu, s kesom o boku, a mladićke mu, dobro očuvane, čakšire oko mršavih listova landaraju bestraga široke… Iz burne istorije dolazi…
Nit’ ima zuba, niti ukusa, nit’ vida, niti ičega uopšte…“
Neveseli autoportret za jednog, do skora, kicoša i ispršenog petla. O tome sam skoro govorio u stalnoj emisiji „Iz pametnih knjiga“, koju držim već devet godina na radio stanici u G., a koju ponekad preuzima i Radio Beograd. Mnogima se dopadaju te sentimentalne tričarije, stekao sam odanu publiku, čak i među mlađim svetom. Kod nas, naročito školovani ljudi u unutrašnjosti, brzo i nekako rado stare, što ne valja. Moji slušaoci i ne slute koliko to dovijanje i naprezanje gnječe moj umorni mozak i koliko me zamara i kruni neprekidno staranje oko pravilnosti i čistote rečenica. Mogao sam, sto puta, da prekinem to mrcvarenje, pogotovo što mi ne donosi neki veliki i nužni prihod i ne uvećava ugled, nego ga kod pametnijeg sveta možda i umanjuje, ali, eto, nastavljam da listam i čitam „pametne knjige“ i biram u njima ono što bi moglo da razveseli, uteši ili zamisli moje slušaoce.
Računao sam zbog toga da će mi ipak biti od koristi ova tri toma „Male enciklopedije“ koja sam dobio na poklon od A.V. Nadao sam se da ću u njima pronaći nešto zgodno i zanimljivo za još neku emisiju. Da mi Andrija nije poslao ovo novo izdanje, sa zlatotiskom u lepoj kartonskoj kutiji i svojeručnom posvetom direktora „Prosvete“ u propratnom pismu, knjige ne bih kupovao, pa i da sam čuo da u njima piše o meni nešto još pohvalnije, ne toliko zbog skupoće i tvrdičluka, zbog koga me odavno a nepravično ismevaju, niti zbog ravnodušnosti, nego zbog toga što među mojim knjigama već imam ranije, drugo, izdanje enciklopedije. I nju sam, takođe, dobio na poklon od mog, priznajem – najmilijeg i najvažnijeg, đaka, potom i prisnog prijatelja Vojina Todorovića.
Njega sam oslovljvao: „Mladiću!“, on mene: „Profesore“, a ponekad, u najvažnijim pismima u našoj prepiski koja je trajala do njegove nedavne odvratne smrti, i – „Stari, utišani čoveče“.
U onom, drugom, izdanju „Male enciklopedije“ nije postojala odrednica o meni – nisam je ni očekivao – ali je pisalo o Mladiću. Kratka, krepka zabeleška o mladom piscu i novinaru, koji je u prvom poletu napisao tri knjige, uspešan pozorišni komad i radio dramu, nagrađenu uglednom Prix Italia.
Mladić je sam, čvrstim i kitnjastim, pravim učiteljskim krasnopisom, uz svoje ime na mom primerku „Male enciklopedije“ upisao rečenicu, koju nisam shvatio kao šalu, ni lakomislenu pohvalu, nego kao ozbiljnu i dirljivu poruku i obavezu: „Živeo, razmišljao, opirao se i pisao pod uticajem svog profesora, Juga Ignjatovića.“ Tako sam, prečicom i preko reda, uveden u „Malu enciklopediju“ od strožeg i važnijeg sudije nego što su A.V. i svi ostali urednici i nadziratelji ove knjige.
Ako sam se obradovao „Prosvetinom“ poklonu, to je bilo zbog iznenadnog osećanja nejasne, a zaslužene, sreće i pravde što ćemo se, mislio sam, ipak na kraju naći zajedno u istoj knjizi, kao na nekom rašćišćenom i uređenom groblju, grob uz grob, nas dvojica – stari, utišani čovek i mladić. Bio bi to lep i gord završetak jednog istrajnog prijateljstva, neprekinutog ni njegovom, nejasnom mi, smrću 12. oktobra osamdeset treće, pre četiri godine.
Kratko su trajali radost i uteha, samo nekoliko strepećih trenutaka dok sam u novom, četvrtom, izdanju „Male enciklopedije“ pod slovom „T“ tražio Mladićevo ime. Iz novog, četvrtog, izdanja izbačeno je ime – Todorović Vojin.
Razišli smo se još jednom, kad u narednom, petom, izdanju budu izbrisali i Ignjatović R. Jug, opet ćemo se naći tamo Nigde, u izbledelom ništavilu, poništeni.
Stari ljudi lako zasuze, otvorio sam stranicu na kojoj je bilo moje ime – sad mi opet blisko, ne – on, nego – ja –potražio prazan prostor u belini i upisao čitkim rukopisom: „Uticao, smetao Mladiću, bar da ga je razumeo i odvratio.“ Tako sam, nekako, namirio i poslednji račun sa njim i krenuo u svoju svakodnevnu dugu i besciljnu šetnju kroz G. Nisam čak proveravao ni odrednicu o Dositeju, da vidim jesu li usvojili moju ispravku o godini njegovog rođenja.
