O starenju, lekcija dvanaesta

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Dogodi mi se, često – biće da je tako i drugima koji se petljaju oko pozorišta – da mi se pomešaju likovi ljudi, onih koje sam znao, sa onim izmišljenim, koje sam igrao ili gledao u teatru.

A bude mi nekako svejedno. Podjednako mi ih žao.

Bio, tako, jednom – u jednom pozorišnom komadu, pre dvadeset pet godina – neki čovek po imenu Jakov. Zvali su ga još i Istorijski čovek, a evo zašto.

Pisac je bio tako udesio da se Jakov rodi baš 1900. godine, da se po njemu moglo da broji, kao iz kalendara, sve šta se zbivalo i lomilo, ovde kod nas u Dvadesetom veku. Kad je Jakovu bilo tri godine, 1903. videste i sami, na TV, ljuti oficiri ubiše kralja i kraljicu; kad je imao 12, počne Balkanski rat, napunio 14, eto ti Svetski, teraj preko Albanije!; Jakovu 17, a u Rusiji Prevrat, sve se izvrne naopačke; 19, kao njemu na poklon, napravi se jedna Kraljevina, a od tri naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca… Malo docnije: “Jakove, evo ti Jugoslavija. Pazi šta ćeš s njom.” 41. on u najboljoj snazi, ali u ropstvu, u Nemačkoj. Četrdesetpeta –  Sloboda! Jakovu za kratko, do 48. a onda na kamen, znate zašto.

Tako Jakov, ni kriv ni dužan, postane “istorijski čovek”. A da se kojom srećom rodio na nekom drugom, pitomijem mestu, u nekoj tamo Švajcarskoj ili Švedskoj, drukčije bi mu ptice pevale. Ovde mu je bilo suđeno da mu politika kroji kapu i sudbinu.

Sretnem, pre nekoliko dana, pisca Jakovljeve sudbine, i pitam ga: “Reci mi, bogati, ama šta bi sa onim tvojim Jakovom, “istorijskim čovekom”? Je li još živ? Onda, kad si pisao tu dramu, imao je, po mom računu, sedamdeset dve – tri, još je bio krepak, čvrst čičica.” Obraduje me S. S.: “Živ je, zdrav”, kaže – “gura devedeset petu!” “šta radi?” “Eh! Isto što i ti. Misli! Pokušava da shvati šta mu se sve zbilo u ovih pet-šest ubrzanih, smandrljanih godina. Krsti se, levom i desnom rukom.”

Taj Jakov je bio ispitani mašinovodja, terao lokomotivu po svim prugama negdašnje JDŽ! Posle radio u ministarstvu, starao se oko čuvenog Reda vožnje. Znao napamet svaki voz, orijent ili expres, brzi ili ubrzani, putnički ili lokalni, svejedno, kad polazi, kad stiže. Mozak! Onda nije bilo kompjutera, ali je još radio mozak.

Jadan čika Jakov! Sad, u devedesetpetoj, treba da zaboravi stari Red vožnje, sa onoliko pruga i stanica, kao da nije ni postojao i da zapamti novi Red vožnje, u suženoj, ovolickoj Jugoslaviji, od samo dve-tri pruge! Čitav Red vožnje može da stane u male oglase u “Politici”. A pre? Ovolika knjižurina!

Nikako mu ne ide u glavu novi Red vožnje. A još teže ne izlazi iz glave stari Red vožnje.

Jeste, svi smo mi pomalo kao taj čika Jakov – “istorijski ljudi”. Malo je ispalo po ljudskoj, a mnogo više po političkoj sudbini.

Okreni obrni, nama je politika sudbina.

A ostarilo se, došlo vreme da se svode računi, da se čisti alat i sprema duša Bogu na istinu. Gde si bio? Nigde! Šta si radio? Ništa. Zar je tako? E, neće biti! Kakva je takva je i prošlost je naša. Istoričari je mogu menjati, ali ljudi koji su je živeli iz sve snage, ne mogu.

Sabiraju se računi, na jednu stranu – dobici, na drugu – gubici.

Kelner, da vidimo, šta ima da se plati. Dobili smo: šećer u krvi, kamen u bubregu, visoki pritisak, čir na želucu i “nešto” na plućima…A izgubili: živce, nekoliko najboljih prijatelja i – otadžbinu! Mnogo!

Znam, znam, već čujem – mnogi će mi prebaciti “jugonostalgiju”.

Nemojte to meni, recite čika Jakovu. Uzgred, pitaje ga da li je požalio što se baš ovde rodio, na ovoj promaji. Znam šta će vam reći: “Bilo je rutavo, zaguljeno, jebeno, jeste, ali makar nije bilo dosadno.”

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *